• Strah, siromastvo, beznade • KOLIKO VREDI NOGA MLADOG COVEKA? • RAST MEDUNACIONALNE NETRPELJIVOSTI

• UMRI MUSKI NA MOJ ZNAK • Ucitelj bije dake, vlast kaznjava roditelje • GLASOVI POMOCI I NADE • LITERARNI KONKURS

Leskovac, maja 1998. Strah, siromastvo, beznade Katasrtofalni rezultati privrede i  sveukupno zaostajanje obelezavaju zivot u Leskovcu minulih godina Prema podacima Regionalne privredne komore, koja pokriva 13 opstina Jablanickog i Pcinjskog okruga, privreda ovog podrucja zabelezila je prosle godine gubitak od 242 miliona dinara, ili 3,4 hiljade po zaposlenom. Ostavaren je i simbolicni rast proizvodnje u odnosu na 1996. za samo 2,2 odsto, sto je znatno manje od rasta na nivou Republike (10,1 odsto). Negativna kretanja najizrazenija su u trgovinskoj razmeni sa inostranstvom: izvezeno je robe za 94, a uvezeno za 120 miliona dolara. Takav trend nastavlje je i u ovoj godini, a brojni ugovori o poslovnoj saradnji zamrznuti su zbog novih mera medunarodne izolacije SRJ. Neslavnu tradiciju vodecih medu gubitasima nastavljaju tekstilna i metalska industrija, kojima se prikljucuju agrar i trgovina. Pred likvidacijom je cak 1,6 hiljada privatnih i drustvenih preduzeca u leskovackom i vranjskom kraju. Bez posla je 50 hiljada ljudi, u Leskovcu i okolnim opstinama vise od 30 hiljada. Zaposleni u privredi prosle godine su, po statistickim merilima, zaradivali prosecno 559 dinara mesecno, sto je jos jedna u nizu zabluda, posto se u brojnim preduzecima zarade ne isplacuju mesecima, pa i godinama. Najteze je, po svemu sudeci, trgovcima, od kojih oni sa boljom memorijom pamte da su poslednju zaradu dobili pre dve i po godine - "Tekstilpromet", "Metal", "inos". Podrazumeva se da za taj period ova, ali i mnoga druga preduzeca nisu uplacivala obavezne doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema statistici na hiljade porodica volsebno prezivljava, a "tajnu" kriju buvljaci na kojima se za tezgama sa svercovanom robom, mogu pronaci citave smene radnika leskovackih propalih preduzeca. Leskovac maja 1998. prepun je vizuelno-zvucnih dokaza ovako neveselog bilansa. Kroz poluosvetljene ulice odjekuje apokalipticno zavijanje pasa lutalica, "osmeh je dogadaj", rekao bi pesnik. Minule "godine raspleta" ostavile su neizbrisive posledice u svim oblastima zivota. Najteze je mladima koji ne vide perspektivu u ovakvom okruzenju, sto je primetno kroz uvecanu stopu maloletnickog kriminaliteta, asocijalno ponacanje, upotrebu droge, porast nasilja. Neizvesnost i strah jos su izrazeniji po izbijanju oruzanih sukoba na Kosovu i obilizacije kojom je "opipan puls", odnosno proveren stepen militantnog "patriotskog" raspolozenja. Nema, nazalost, nagovestaja da bi se situacija mogla promeniti u dogledno vreme. Jug Srbije ide dalje. Dokle? D.Nesic Zelena pijaca u Leskovcu: Prezivljavanje

Drama porodice invalida poslednjeg rata Zorana Ignjatovica KOLIKO VREDI NOGA MLADOG COVEKA? Za nedelju dana koliko je strajkovao gladu, Ignjatovica nisu obisli predstavnici Vojske Jugoslavije i Udruzenja boraca poslednjeg rata Invalid poslednjeg rata Zoran Ignjatovic sa porodicom iseljen je 12. maja ove godine iz stana u ulici Dorda Kuna u Leskovcu. Iseljenje je na zahtev vlasnika stana, leskovackog "Graditelja", realizovalo opstinsko Odeljenje za urbanizam i komunalneo-stambene poslove, uz pomoc bahatih policajaca i kaznjenika iz leskovackog zatvora. Zoran je sa suprugom Bosiljkom i jedoipogodisnjim sinom ziveo u ovom stanu od decembra prosle godine, kada su bespravno uselili. Posto su oboje nezaposleni nisu imali para da placaju kiriju. Nakon iseljenja Ignjatovic je, sa predstavnicima osam susednih bespravno useljenih porodica, zapoceo strajk gladu u hodniku zgrade. Strajk je trajao sedam dana i okoncan je nakon obecanja predsednika SO Leskovac Nikole Jovanovica da ce Ignjatovici dobiti stan u roku od dva meseca. Do tada stanarinu ce im placati Opstina. Sa 19 godina Zoran Ignjatovic je, kao vojnik nekadasnje Jugoslovenske narodne armije, izgubio levu nogu 1991. godine na Baniji, u borbama kod sela Dumaca. Do sada nije uspeo da dode do krova nad glavom, iako se nebrojeno puta obracao Udruzenju boraca poslednjeg rata. Ovom prilikom Udruzenje nije ni obislo svog clana, vec je izdalo saopstenje u kojem se istice da "ne podrzava njegove protivzakonite postupke". Ignjatovic je optuzen da je dosao iz susedne opstine kako bi dobio stan. - Uvek bi se nasao neko snalazljiviji, pa ja nisam mogao da dobijem stan, iako je Opstina jedan dodelila Udruzenju i namenila da mojoj porodici. Roden sam u Leskovcu, tu sam zavrsio srednju skolu, a oni se ponasaju kao da sam stranac - kaze rezignirano Zoran Ignjatovic. -Uostalom, kada sam pozvan da se borim, niko me nije pitao odakle sam. Nakon svega ostaju dileme da li je stvaranje "slucaja" moglo da se izbegne i zar za porodicu ratnog invalida nije mogao da se nade nuzni smestaj? Ostaje, medutim, i mnogo ozbiljnije pitanje: ima li drzava bar toliko postenja da posle rata "u kojem nismo ucestvovali" ublazi njegove tragicne posledice? Dok njeni poslusni telali objavljuju novu klanicu!   Antiratna kampanja UMRI MUSKI NA MOJ ZNAK "Drekavac je izasao iz tunela, duh je pobegao iz boce! Zvuci efektno, ali nije tacno. Svi nasi "drekavci" i "zli dusi" imaju svoja imena i prezimena. Za nabrajanje benano dovoljno prostora. Uostalom, jedna medunarodna institucija sa sedistem u Hagu radi to temeljito i profesionalno. Predlazemo da se, uz zvuke ratnih bubnjeva i jurisnih truba, na trenutak podsetimo Milanove porazavajuce konstatacije "Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko / Ova je borba bila ispod casti, protiv razuma". Zasto ne i Balasevica: "Nisu krivi sedativi sto ih nisu sputali / Sory, matori, krivi smo mi koji smo cutali". Na stotinak kilometara od podrucja na kojem se vode tragicni oruzani sukobi, hocemo li da nove zrtve i kolone izbeglica pripisemo nekvalitetnim sedativima? Leskovacki Odbor za ljudska prava se - u nameri da podseti kako razgovor neminovno dolazi pre ili posle klanice - prikljucio Antiratnoj kampanji. Antiratna kampanja promovisace patriotizam kao odgovornost za razvoj zemlje, za razliku od onog "patriotizma" koji rezimu sluzi kao paravan za ostvarivanje njegovih interesa i ciljeva. Posledice takvog patriotizma smo, neko vise, a neko manje, iskusili u proslima ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Aktuelni rezim, ocito, nije sposoban za drugacije resavanje kriza sem nasilnim putem. Mi ovoga puta kampanjom, jasno i glasno, stavljamo javnosti do znanja da rat ne zelimo i da mladi ljudi zele resavanje kriza drugacijim, nenasilnim putem i ne u korist vestacki proizvedenih vrednosti, na kojima beskrupulozno profitira vladajuca elita. Odbor za ljudska prava - Leskovac Davor Konjikusic

Pedagoska poema zacinjena batinama, s prizvukom politike Ucitelj bije dake, vlast kaznjava roditelje Ucitelj cetvororazredne nastave u selu Medevcu, istureno odeljenje OS "Vladimir Buklic" iz Tulara, Zivojin Stamenkovic je prutom, sakama i lenjirom 20. novembra 1997. godine istukao pet od osam daka, koliko pohada nastavu. Povod je bio, po priznanju ucitelja, to sto ucenica prvog razreda "nije naucila da srice slova..." Deca ne pohadaju nastavu, a roditelji uzlud obijaju pragove direktora skole, opstinskih vlasti u Medvedi i Ministarstva prosvete - Odeljenja u Leskovcu, trazeci da se ucitelj Stamenkovic premesti, sve dok ministar prosvete Jovo Todorovic nije intervenisao 17. decembra. U medevacku skolu je dosla nova uciteljica, deca su se vratila knjigama i uz njenu pomoc ucila da "sricu slova". Ova ruzna (ne)pedagoska prica ovim nije zavrsena, jer se u nju iznova ukljucuje predsednik SO Medveda Zivojin Pavlovic i pokrece kampanju za skidanje suspenzije ucitelju Stamenkovicu i za njegov povratak u skolu u Medevce. Uspevaju 16. marta, uz pomoc ministrovog pomocnika Danice Vukicevic. Deca, medutim, ponovo beze iz skole. Neuropsihijatar Doma zdravlja im prepisuje bensendine, dok su uzroci njihovih trauma ne otklone, a roditelji iznova zapocinju da obijaju pragove nadleznih. U meduvremenu ih sudija za prekrsaje kaznjava zbog toga sto su navodno, kako je cinicno obrazlozeno, zanemarili vaspitanje dece! Predsednik SO Medveda Zivojin Pavlovic odbranu Stamenkovica zasniva na tome kako roditelji, toboze, iz politickih razloga, proganjaju ucitelja i izjavljuje, kako prenosi casopis "Selo", da ce SPS stati u odbranu svog clana. Skolski nadzornici, pak, u istim novinama promovisu Zivojina Stamenkovica u "daleko najboljeg ucitelja u Jablanickom okrugu". Prica roditelja je drugacija: Stamenkovic se dve i po decenije sluzi batinama kao "pedagoskom merom". Razvio je biznis svercujuci drva, pa je kupio dzip "micubisi" i kamion marke "mercedes", ima motorni camac na Orlanskom jezeru, kucu u izgradnji u Kragujevcu. Tako zauzet, nastavu je prepustao zeni koja je posluzitelj skole i slicno. Roditelji dokazuju da je ucitelj prisvojio veci deo skolske zgrade, cak i hodnik, a dacima je otvorio sporedan ulaz u ucionicu iz dvorista. Ozidan i betoniran WC koristi kao za ostavu i susnicu mesta, dok se deca sluze od drveta natrulim klozetom od pre 50 godina. Dokazuju i da je ucitelj prisvojio TV u boji i video-rikorder, poklon Veterinarske stanice iz Lebana skoli u Medevcu... Posto se podrobno obavestio o svemu, ministar Jovo Todorovic ponovo donosi resenje o uciteljevom (konacnom?) premestaju, uz blagi prekor sluzbenicima koji su ga dezavuisali i, ocito, radili mu iza leda. Ali, opet nije stavljena tacka na slucaj "ucitelja s prutom", jer su se njegovi partijski drugovi iz SPS, na celu sa Zivojinom Pavlovicem, usprotivili Stamenkovicevom iseljenju iz skolskog stana. Stavise, poveli su akciju u selu, i posvadali mestane, da se ucitelju dogradi jos jedno odeljenje! Roditelji tucene dece, i njihove pristalice uzalud traze da se i ovde primene skolski i drugi propisi, jer ucitelj Zivojin Stamenkovic nije mogao da otkupi stan, niti da stekne stanarsko pravo na njega. Kao mestanin ovog sela ima porodicnu kucu samo kilometar udaljenu od skole. Na seoskom zboru, na kome je o ovom raspravljano, umalo nije doslo do tuce i krvoprolica. - Zar na seoskom zboru da nadglasavamo ono sto je zakon propisao - bilo je jedno od pitanja upucenih predsedniku SO Medveda Zivojinu Pavlovicu. Uzalud, odgovor nije dobijen. Ne presuduje zakon vec funkcija U sustini, slucaj "ucitelja s prutom" je veoma jednostavan i jasan kao dan, kada bi se primenjivao zakon. Medutim, umesto primene skolskih o zakonskih propisa, kako se vidi iz nase price, odluke donose funkcioneri. Zbog toga je ova prica poucna sa stanovista ostavrivanja ljudskih prava. U.K.

Trogodisnjica leskovackog SOS telefona 213-513 GLASOVI POMOCI I NADE Detinjstva u porodicnim scenama strave i uzasa, uz psihicko, fizicko cak i seksualno zlostavljanje, incest i vijetnamski sindrom - deo su nase stvarnosti Vec pune tri godine dvadesetak volonterki leskovackog SOS telefona za zene i decu zrtve nasilja slusa direktne prenose porodicnih drama, ispovest pretucenih zena i dece, molbe za pomoc, cak i samoubilacke poruke. Nastoje da budu vise od dezurnog "ramena za plakanje", da ohrabre i pomognu. Njihov izbor je svakodnevno suocavanje sa tamnom stranom zivota, a motiv ljubav prema ljudima. SOS telefon je autonomna zenska grupa koja sugerise svojim sagovornicima - uglavnom se obracaju zene - postojanje mogucnosti za izlazak iz kosmarnog zivota i podseca ih na obavezu da sebe i svoju decu zastite od nasilja. U timu spoljnih saradnika su psiholog, sociolog i neropsihijatar, koji svakoj ugrozenoj porodici pruzaju strucnu pomoc i poklanjaju posebnu paznju. Za poslednje tri godine pomoc i ohrabrenje telefonom je potrazilo nekoliko stotina zena i dece. U vecini slucajeva radi se o visegodisnjem nasilnickom ponasanju oceva, a javljali su se i osnovci koje roditelji maltretiraju "udruzenim snagama", ili zbog neslaganja stvaraju nezdravu porodicnu atmosferu. Teske su i drame porodica povratnika sa ratista, koji ranije nisu bili nasilni, ali ih po oceni strucnjaka, sustize neka vrsta vijetnamskog sindroma, sa specificnostima koje nosi ucesce u bratoubilackom ratu. Dosadasnja iskustva i drustveni ambijent juga Srbije nagovestavaju da ce SOS telefon, nazalost, zvoniti cesce nego do sada. Zelja volonterki, cija je anonimnost jedan od principa rada SOS telefona, jeste adaptacija takozvane sigurne kuce, skonista u kojem bi zrtve nasilja mogle da provedu vreme neophodno da se stabilizuju i, na pravi nacin, uz pomoc strucnjaka, pripreme za suocavanje sa zivotnom realnoscu. K.M.   Posetili smo Medvedu RAST MEDUNACIONALNE NETRPELJIVOSTI "Nikada u ljubavi, ali uvek zajedno", opisuje jedan od nasih sagovornika zivot Srba i Albanaca u Medvedi i podseca na minule ratove nakon kojih su se pripadnici dva naroda okretali toleranciji i progresu. Novo vreme zla donelo je i drugacije modele ponasanja, a kriterijum nacionalne pripadnosti postao je dominantno merilo vrednosti. Nakon oruzanih sukoba u Drenici, napetost u Medvedi, koja se nalazi tik uz administrativnu granicu s Kosovom, primetno je porasla. Produbljena je i medunacionalna netrpeljivost. - Albanci retko izlaze iz kuca, zamrla je trgovina s Kosovom koja je bila vazan cinilac privrednog zivota. Mi ugostitelji, kao i trgovci i poljoprivrednici na pijacama, izgubili smo stalne musterije i dobre platise. Fizickih obracuna do sada nije bilo, ali su oruzani sukobi na Kosovu prekinuli komunikaciju - kaze nam vlasnik restorana u centru Medvede. Optereceni bremenom proslosti i blizinom Kosova, Srbi i Albanci kao da zaboravljaju na krah medvedske privrede i sveukupno zaostajanje. Po oceni predsednik SO Medveda Zivojina Pavlovica, "uprkos velikim bogatstvima, posebno u oblasti rudarstva, mineralnih voda, poljoprivrede i sumarstva, opstina Medveda spada u red najnerazvijenijih u Srbiji". Iseljavaju se pripadnici obe nacionalne zajednice, svako na svoju stranu, u potrazi za podnosljivijim zivotom i jednonacionalnom sredinom. Iseljavanje Srba pod pritiskom je cinjenica koju ne treba zanemariti, mada su cesci razlozi za odlazak materijalne prirode. Zaostravanje medunacionalnih odnosa namece potrebu uspostavljanja dijaloga, za sta do sada nije bilo inicijative ni sa jedne strane. U tolerantnom razgovoru predstavnika Srba i Albanaca mogli bi da se imenuju problemi i postigne dogovor o uzdrzavanju od verbalnih provokacija i fizickih sukoba koji bi obavezivao sve gradane Medvede. Dovoljno za pocetak, a mozda se moze i znatno vise? D.N. Odbor za ljudska prava - Leskovac raspisuje LITERARNI KONKURS na temu "Ljudska prava - moja prava" Pravo ucesca na konkursu imaju svi ucenici osnovnih Skola leskovacke opstine od petog do osmog razreda. Radove treba dostaviti postom na adresu Odbora, Bulevar oslobodenja 47/3, 16000 Leskovac do 1.avgusta 1998. godine. Sastave ce ocenjivati ciri u sastavu: Nikolaj Timcenko, publicista, Jovica Marinkovic, profesor knjizevnosti i jedan predstavnik Odbora. Prva nagrada je novcana, u iznosu od 500 dinara, druga 400, a treca 300 dinara. Bice podeljeno jos sedam nagrada u kvalitetnom skolskom priboru. Najuspesniji radovi bice objavljeni u zajednickoj knjizi koju ce dobiti svi ucesnici konkursa. PROMENA NAZIVA Prvi broj naseg biltena "Ljudska prava", stampan u hiljdu primeraka, podeljen je u opstinama Jablanickog okruga i upucen postom brojnim nevladinim organizacijama, redakcijama i javnim licnostima. Dobili smo brojne dobronamerne i one nesto drugacije savete, na cemu se srdacno zahvaljujemo. Resenjem Ministarstva informacija Srbije u Registar sredstava javnog informisanja u Republici upisano je nase glasilo kao list "Prava coveka". Prvobitni naziv smo morali da promenimo iz formalnih razloga.