U OVOM BROJU: Bojan Toncic: MRTVI I ZIVI PROTEST: SNAGA GRADANSKOG BUNTA Ivan Novkovic: SLOBODA JE NAJPRECA, ZAR NE Zorica Miladinovic: NEVINOST BEZ ZASTITE Nebojsa Popov: SVETLO  PROTEST: POZIV REZIMU DA CUJE GLAS GRADANA Zeljko Hubac: KRADLJIVCI SNOVA Ratomir Markovic: RUZENJE NARODA Bojan Toncic: POJEFTINJUJE POVRCE Vojkan Ristic: IZLAZAK IZ ANESTEZIJE U Pozarevcu otvoren "Bambi park": SLANA VODA POD PETOKRAKOM Obracuni na jugu Srbije: ROBIJATI KAO SAV NORMALAN SVET Amira Dizdarevic: UDRUZIVANJEM PROTIV NASILJA Tatjana Tagirov: SVI PUTEVI VODE U HAG Sasa Stojanovic, slikar i performer: UMETNOST ZNACI ANGAZMAN

MRTVI I ZIVI Bojan Toncic Za mrtve je kasno. Za njihove porodice nista vise ne moze da bude "pobeda", kako je sunovrat vlastite sumanute politike nazvao jedan od ljudi sa haske poternice. Jug Srbije platio je preskupi racun divljanja svog favorita po balkanskoj krcmi i to ne moze da se sakrije slavljima povodom otvaranja pontonskog mosta ili "Bambi parka". Leskovac je oblepljen posmrtnicama na kojima su slike mladica, "krase" ga tude satelitske antene, skupi, oteti automobili. Nema para da se napune "oslobodeni" zamrzivaci. Leskovcani su videli uzas "odbrane zemlje" ubijanjem civila, paljenjem kuca, proterivanjem, beskrupuloznom pljackom. Neki od njih su aktivno ili pasivno ucestvovali u svemu tome. Ogromna je vecina onih koji nisu zeleli rat, ubijanja, strahote, ali nisu mogli da im se odupru. Sada traze odgovore, pate. Sa njima i njihovi najblizi koji se nadaju da duboki oziljci iz dana NATO bombardovanja nisu neizlecivi. Grad je dobio nove zitelje, Srbe sa Kosova koji se nikada nece vratiti na svoja zgarista. Oni se posle vise od 12 godina prisecaju obecanja "Niko ne sme da vas bije", a mozda i gazimestanske najave da "ni oruzane bitke nisu iskljucene." Na 300 kilometara juznije od Beograda "pobeda" znaci siromastvo i ocaj. Vlast nudi svetkovine poput "Rostiljijade" i "katarzu" u vidu glorifikacije primitivizma usred grada, uz dim, "deset (ili vise) s lukom" - za one koji imaju para. Opozicija nudi promene, a njeni novi gurui prizivaju otpustenog ratnog zlikovca da im se pridruzi, devalvirajuci svoje u osnovi dobre namere. Predrag Koraksic, Danas 24. mart 1999. Na suprot tome stoje slike gradanskog protesta u Leskovcu koje su obisle svet i pokazale da ovdasnji ljudi imaju pozitivnu energiju i zelju da nesto promene. Da posle krvave kosovske avanture i casne ljudske pobune protiv njenih uzroka i posledica nista vise nije isto. Leskovac posle cetiri besmislena rata ne zeli vise da isporucuje danak u krvi bilo kom fireru. Senku na leskovacki gradanski bunt bacili su ljudi koji su bez ikakvog prava nasrnuli na kucu coveka koga smatraju krivcem. Takvi postupci nisu posteni, nisu u duhu gradanskog protesta. Njima se legalizuje nasilje kao kljucni segment politickog zivota. Policijsko-pravosudna bahatost, hapsenje i zatvaranje organizatora protesta mimo elementarnih pravnih normi, dokazi su da se to opasno kolo moze samo razumom prekinuti. Strah od represije i stranacko uplitanje oterali su gradane sa ulica, ali je blistavi juznjacki trijumf nad osnovnom polugom rezima, televizijom, ostao dokaz da sila ostaje nemocna pred gradanskom hrabroscu. Leskovac se izborio za putokaz sebi i drugima. Ostaje samo da se podseti svojih boljih dana i pode u buducnost.     *Kad golotinji kace ordenje - oderu joj kozu. Vojkan Ristic

PROTEST "Grad Leskovac 99" SNAGA GRADANSKOG BUNTA Medijski skandal nezabelezen u nasim okvirima pokrenuo je sa juga Srbije lavinu koja je ozbiljno uzdrmala rezim, pogotovu lokalni. Ivan Novkovic, montazer Televizije Leskovac zakratko je osvezio programsku semu ove kuce komentarom juznosrbijanske stvarnosti, emitovan iz zakljucanog studija izmedu dva poluvremena kosarkaske utakmice. Lokalne vlastodrsce Novkovic je okrivio sto je iz Jablanickog okruga mobilisano vise od 40 hiljada rezervista, za veliki, skriveni broj poginulih, ali i za propast privrede i sve teze siromastvo. Sedmominutni nastup bio je dovoljan da pomalo zaboravljenu servilnu juznjacku sintagmu "nas Cobi" pretvori u euforicno skandiranje "Slobo ubico!", "Slobo, odlazi!", "Slobo Sadame!" . . . Gradanski protesti zapoceti na Novkovicev poziv 5. jula trajali su puna 44 dana, uprkos talasu represije, privodenju i zatvaranju organizatora, ali i ljudi koji su prvih dana smogli hrabrosti da se obrate svojim sugradanima sa improvizovane govornice. Ucesnicima protesta obratilo se mnostvo uglednih gostiju, a ovde je odrzan i prvi zajednicki skup predstavnika novonastalih gradanskih pokreta Srbije. Govorili su potpredsednici Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke Milan Komnenic i Slobodan Vuksanovic, predsednik UGS "Nezavisnost" Branislav Canak, predsednik Foruma za etnicke odnose dr Dusan Janic, gradonacelnici Nisa i Kragujevca Zoran Zivkovic i Veroljub Stefanovic i mnogi drugi. Pisanu podrsku Leskovcanima poslao je princ Aleksandar Karadordevic, a predsednik SPO Vuk Draskovic zatrazio je od predsednika Srbije Milana Milutinovica hitno oslobadanje uhapsenih demonstranata. Svedski Helsinski komitet podrzao je Leskovcane i uputio zahtev republickim ministrima pravde, kulture i informisanja da se Novkovic oslobodi. Kroz Leskovac je prodefilovalo vise od 30 ekipa izvestaca domacih i inostranih medija, a organizatori protesta dali su intervjue ili izjave za najuglednije svetske dnevnike, magazine, radio i TV stanice. Ivan Novkovic je izdrzao zatvorsku kaznu od 30 dana i protiv njega je pokrenut krivicni postupak zbog zloupotrebe sluzbenog polozaja. Jos sedmorica demonstranata su kaznjena zatvorom od 25 do 60 dana, a ovih dana je pocelo sudenje devetorici gradana optuzenih za ucesce u grupi koja je demolirala kucu nacelnika Jablanickog okruga Zivojina Stefanovica. Advokat Gradimir Nalic iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska parava smatra da je "podizanje optuznice protiv Ivana Novkovica, uprkos nedostatku dokaza, znak da rezim ne odustaje od svoje arogancije i samovolje". Nije rec o casti i ugledu bilo kog coveka, koje je, navodno, Novkovic povredio, jer kakav ugled moze imati funkcioner koji u novinama tvrdi da bi pucao na druge, a zatim na sebe? U pitanju je odluka rezima da vodi rovovsku borbu i koristi pritiske na pravosude za opstanak na vlasti - ocenjuje Nalic. On, takode, smatra da prekrsajni i sudski postupci vodeni protiv demonstranata "ne lice ni na Nusicevo ni na Titovo vreme". Nusicevi sreski nacelnici su mogli da narede pracenje sumnjivih lica, a ovi danasnji vitlaju pistoljima i sprovode svoju pravdu. Podsetimo se konstatacije Josipa Broza koji je kao vrhovni autokrata ustvrdio da se "sudije drze zakona kao pijan plota". Na zalost, takvih sada nema. Protiv nacelnika Stefanovica podnete su krivicne tuzbe za ugrozavanje opste bezbednosti, ali o pokretanju istraznog postupka nije odlucivano. Pravda je ocigledno za nekog brza, a za nekog sporija. Verujem, medutim, da je za svakog dostizna - kaze Gradimir Nalic.

PROTEST SLOBODA JE NAJPRECA, ZAR NE Pise: Ivan Novkovic Nisam progovorio istinu da bih porazio lokalnu vlast, vec da vlast ne bi porazila nas. Razumem sta znaci imati malo para. Tu sam poceo. Zaista nije prijatno kada na sopstvenoj kozi osecate desetogodisnje propadanje svog grada. Ekonomsko i duhovno. Osecati nemoc, strah, baviti se odlaganjem stvari, jednom recju biti bedan, zaista je samo ruzna navika. Umalo da podlegnem toj navici i da uradim po prirodi laksu stvar - napustim Leskovac zauvek. Medutim, u kriznim trenucima osecam bol i dozivljavam paradoks. Znam, otici je lako, ali ne uciniti nista, odnosno zeleti slobodu (licnu) i napredak, a cutati, to je nesto najbednije. Jednostavno, doneo sam odluku! U takvom trenutku covek zaista odrasta i pocinje da vidi resenja! Moramo, pre svega, rascistiti sa sobom sta zelimo od zivota. Vlast ima samo izgovore, a nama  treba nesto suprotno. Ljudi zele samo sigurnost koja ne dolazi od rezima vec se stvara radom, komunikacijom uz postavljanje cilja. Dakle, moramo promeniti nesto i najzad istrajati u tome do kraja. To jeste tesko ali ne i nemoguce. Za pocetak je dovoljno odbaciti mogucnost unosenja "smeca" u mozak, jednostavno iskljuciti dnevnik RTS-a, zar ne? Razmisljacemo, dakle, svojom glavom. Najcesce su me novinari pitali: koji je cinilac bio presudan u do sada najbrojnijem okupljanju gradana? To je Vera! Ako verujete u reci koje izgovarate i imate istinu kao saveznika - to je sila koja stvara razliku. Dakle, mislim, govorim, radim, to je to. Gradani nisu naivni i umeju da prepoznaju veru. U pitanju je opstanak nacije, a to je prioritet. U govoru lokalnih mocnika na zalost nema te energije. oni koriste strah, dobrotu i patriotizam samo za svoj interes. Ljudi to osecaju, mozda ne znaju ko ce pobediti na izborima ali znaju ko sigurno gubi. Na nasu srecu dolazi vreme novih ljudi i ideja. Sloboda nije blizu ali je nekoliko koraka blize. Takode vazno pitanje je sta dalje? Lepa vest glasi: formirana je nestranacka i nevladina organizacija pod imenom Gradanski parlament Leskovca. Njeni ciljevi su razvoj demokratije, civilnog drustva, pouzdanog informisanja, hitno uspostavljanje privrednih komunikacija, sistematski dijalog sa ljudima. Dakle uraditi nesto, umesto dosadasnjeg nista! Parlament funkcionise kroz javne nastupe, tribine, seminare, izdavanje publikacije putem pisanih i elektronskih medija, kroz strucne skupove, koristi sve demokratske metode civilnog i savremenog drustva. Parlament krece odmah po fazama vezanim za projekat jake lokalne samouprave. Odluka o formiranju doneta je na osnivackoj skupstini 15. avgusta 1999. Sloboda je najpreca, zar ne?     SVETLO  Nebojsa Popov Ivanu Novkovicu, tehnicaru leskovacke televizije koji je 1. jula (u pauzi kosarkaske utakmice) pozvao sugradane na miting 5. jula, klicalo je toga dana oko 20.000 gradana kao najzad upaljenom svetlu. Ivanovi sugradani izrazili su gnev zbog zrtava rata, rastuce bede, cenzure medija i neodgovorne lokalne vlasti. Svetlom je dakle obasjano jedno stanje na "juznoj pruzi" koja se vec dugo smatra "tvrdavom SPS". Iznenada je nestajao mrak i strah. Pod svetlom su se nasle i vlasti koje su sprecavale okupljanje gradana, radile i "po kucama", saslusavale, hapsile i osudivale govornike; Ivan je "zaradio" 30 dana zatvora. Uprkos represiji, gradani su nastavljali da se okupljaju, protestujuci i protiv kaznjavanja Novkovica, trazeci promene ne samo lokalne vec i vise vlasti, sve do Milosevica. I tako to traje vec dvadesetak dana. Protiv Ivana je pokrenut i krivicni postupak, ne bi li trajnije ostao u zatvoru i time tek upaljeno svetlo bilo utuljeno. Svetlo koje je kresnulo u Leskovcu a potom u sve vecem broju gradova Srbije osvetljava citavu zemlju, razaranu ne samo nedavnim NATO bombardobanjem vec i desetogodisnjom destrukcijom vlasti. Osvetljava i ponor nad kojim se nalazimo ako ne dode do zaokreta. Tracak svetla uperen je i ka buducnosti, na spontane i organizovane proteste gradana i zahteve za "odlaskom" Milosevica. Dok je svetla bice osvetljen kako dosadasnji put stradanja tako i predstojeci put izbavljenja. (Republika, 1. avgust 1999.)

PROTEST Prvi dan bunta Preobrazaj Leskovca: Sacica, sacica NEVINOST BEZ ZASTITE To je bilo vece u kojem gradani lice na veliku decu koja potpuno nevino zele da imaju ono sto vecina ostalih po svetu vec ima Pise: Zorica Miladinovic Ja nisam placenik, ja sam podstanar", uzvikuje tog 5. jula u centru Leskovca montazer lokalne televizije Ivan Novkovic, dok mu ruke sa megafonom vidno podrhtavaju, a niz obraze teku suze. Ovakvu poruku, koja bi mogla biti slogan svih gradana zednih promena, zbog cega ih rezim optuzuje za izdaju, pozdravlja aplauzima i skandiranjima vise od 20 hiljada gradana okupljenih na svom prvom protestu. "Ivan Novkovic je heroj, svetlost i savest ovog grada", precizira obliznji nevesto ispisani transparent u rukama starije zene. Neki drugi stariji Leskovcani mi sa vidnim uzbudenjem objasnjavaju da ne pamte ovakav skup u novijoj istoriji gradica na srbijanskom jugu. Kazu da je on bio gotovo nezamisliv u mestu koje je slovilo za bastion socijalista i "julovaca", koji ovde suvereno vladaju vec desetak godina. "Govorili su nam da smo najcrveniji u Srbiji. Sada smo pokazali da smo normalni i dostojanstveni ljudi. Danas smo ponosni sto zivimo ovde", govore mi okupljeni Leskovcani, sa cudnim sjajem u ocima. Ostali skandiraju: "Hocemo promene", "Ostavke, ostavke", "Crvena bando", "Slobo odlazi", "Mars Slobo mars", "Slobo Sadame", "Ajmo ajde svi u napad", "Srbija", "Kosovo", "Ubice", "Lopovi" . . . Okupljeni protestvuju skoro cetiri sata. Govornici spontano traze ostavke predsednika SRJ Slobodana Milosevica, republicke vlade, nacelnika Jablanickog okruga Zivojina Stefanovica, gradskog rukovodstva i celnika Televizije Leskovac. Neorganizovano i na momente haoticno od platoa  ispred robne kuce "Beograd" odlaze ka zgradi Televizije Leskovac, pa ka sedistima opstine i okruga. - Izdajnici srpskog naroda nismo mi ovde vec Milosevic i (Vojislav) Seselj koji brane srpski interes tako da za njima ostaju sve manje srpske teritorije i srpski grobovi. Spiskovi mrtvih nece biti konacni sve dok imamo ovu vlast - uzvikuje student Predrag Pesic drzeci u ruci spisak Leskovcana poginulih u poslednjem ratu. "Ja sam morao da napustim kucu i ocev grob. Treba da idemo za Beograd i oteramo Milosevica sa vlasti", porucuje govornik koji se predstavio kao izbeglica iz Gnjilana. Novinar je duzan da zabelezi i faktografski podatak o tome da je ovaj protest na neobican nacin zakazao mladi Novkovic, koji je 1. jula samoinicijativno prekinuo program Televizije Leskovac i pozvao gradane na skup. Prema njegovoj zamisli, ovakvo nestranacko okupljanje "obicnih" gradana trebalo bi da pokaze njihovu zelju za boljim zivotom i posalje "poruku ljubavi". Novinar i covek ne moze da ne doda da je od kolicine nagomilane gradanske energije, koja se gotovo golim rukama mogla opipati, u vazduhu nad ovim gradicem, adrenalin poceo da cini svoje. Tim pre sto oseca da tu energiju cini mesavina nepatvorene zelje za pozitivnim promenama i velikog bola zbog teske i sirotinjske decenije koju su osetili na sopstvenoj kozi. To je bilo vece u kojem gradani lice na veliku decu koja potpuno nevino zele da imaju ono sto vecina ostalih po svetu vec ima. Tek sledecih dana neki od njih demoliraju porodicnu kucu "prozvanog" nacelnika Okruga. Tek kasnije lokalni Srpski pokret obnove preuzima organizaciju mitinga. Tek posle toga policija hapsi sedmoro ljudi zbog toga sto su organiozovali ovaj skup ili demolirali Stefanovicevu kucu. Tek naknadno ovi ljudi zavrsavaju iza resetaka. Zasto u ovoj zemlji svaka nevinost mora da bude bez zastite?

PROTEST POZIV REZIMU DA CUJE GLAS GRADANA Prvi korak u ujedinjenu gradanskih pokreta otpora nacinjen u Leskovcu U Leskovcu je 20. jula odrzan sastanak predstavnika gradskih parlamenata Vranja, Leskovca, Nisa, Valjeva, Novog Pazara, Cacka, Negotina, Zajecara, Knjazevca, Paracina i Bora. Prvi korak u ujedinjavanju gradanskih pokreta inicirao je leskovacki Odbor za ljudska prava, a realizovan je uz pomoc Jugoslovenske akcije nevladinih organizacija i UGS "Nezavisnost". Na sastanku je doneto saopstenje koje prenosimo u celini. Pozivamo sve gradane Jugoslavije da posle svega sto nam se dogodilo shvate da nemamo razloga za dalje podele i cepanja. Mi nismo jedni drugima neprijatelji. Zajednicki neprijatelj svima nama je rezim Slobodana Milosevica koji nas je podelio i zavadio sa celim svetom. Gradanski parlamenti pruzaju podrsku nezadovoljnim gradanima sirom Jugoslavije u borbi za ostvarivanje gradanskih prava. Zalazemo se za prestanak represije rezima prema svim gradanima. Zahtevamo prestanak svih sudskih postupaka protiv gradana koji se nisu odazvali na besmislen poziv u rat. Zahtevamo da se odmah oslobode iz zatvora svi gradani koji su osudeni zbog zalaganja za osnovna gradanska prava (okupljanja, javnih protesta i javnog izrazavanja misljenja). Upozoravamo rezim da ce, ukoliko ovi gradani ne budu odmah pusteni na slobodu, Gradanski parlament organizovati proteste gradova u jednom gradu dok se ovi zahtevi ne ispune. Zahtevamo da drzava izvrsi svoje obaveze prema svim gradanima koji su se odazvali na vojne pozive. Pruzamo podrsku rezervistima koji su bili prevareni i zavedeni ovim unapred izgubljenim ratom u njihovim zahtevima da im se daju obecana novcana primanja. Apelujemo na njih da njihov prvi zahtev bude da se niko ne odazove na poziv u bratoubilacki rat. Hocemo da se borimo znanjem i mislju, a ne oruzjem. Pozivamo rezim da cuje glas gradana. Zahtevamo da clanovi oba parlamenta i obe vlade, zbog odluka koje su donosili, a koje su gurnule zemlju u rat i propast, odmah podnesu ostavke. Ostavke zahtevamo i od svih onih protiv kojih su podignute optuznice Haskog tribunala za ratne zlocine protiv covecnosti. Gradanski parlament ce tesno saradivati sa svim organizacijama u zemlji i inopstranstvu koje se zalazu za razvoj civilnog drustva. Gradanski parlament Srbije

RAT I MIR SASVIM LICNO Kako je umirao grad mog detinjstva KRADLJIVCI SNOVA Pise: Zeljko Hubac Noc jedanaestog aprila pamticu po apsolutno praznom putu Beograd - Nis, po mojoj konstantnoj dilemi, upucenoj ka nebu: "Zvezde li su, rakete li su?" i po primerima, koje sam svako malo vidao, odlucnog zbunjivanja NATO protivnika paljenjem starih guma pored mostova i nadvoznjaka. Poseban sok je bio ulazak u Leskovac. Tek tada sam shvatio komformizam Beogradana, koji su po bastama kafica ispijali pice, setali se osvetljenim gradom i svojom nonsalantnoscu prkosili agresoru. Leskovac je bio potpuno zamracen, u glavnoj ulici se bukvalno nije video prst pred okom, a pokusaji pojedinaca da upale svetlo u stanu, a da prethodno ne zamrace prozore, zavrsavali su se psovkama komsija i kucanjem policajaca na vrata. Po stanovima se gledao BBC i slusala Radio Slobodna Evropa, naravno sa potenciometrima okrenutim sto blize minimumu. Iz malobrojnih prepunih sklonista cula se decija graja, klinci su bili odusevljeni mogucnoscu neprestanog druzenja i igre. Dan je upotpunio orvelovsku atmosferu. Ulicama su se setale vecinom zene, penzioneri i deca. Momci i muzevi su bili na Kosovu. Njih 40 hiljada. Retki srecnici (ili su pak pored srece imali jos po neke "kvalitete") bili su zaduzeni za obezbedivanje objekata po gradu, ili su svrsavali administrativne i druge poslove pri civilnoj zastiti i vojnom odseku. Polupani izlozi, gomile smeca pored kontejnera, prljavi haustori, ulice bez automobila . . . Strasna slika. U Leskovac sam se vratio dvanaestog maja. Slika ista. Iako je na TV-u objavljeno da je vojska pocela povlacenje sa Kosova, i dalje su kolone autobusa odvozile rezerviste put juzne, jos srpske (?) pokrajine. Vazdusna opasnost je skoro neprekidno trajala, izrazi lica prolaznika su govorili o velikom psihickom umoru. Vojni pozivi su besomucno pristizali. I pored Zakona o VJ pozivi su stizali i onima cija su braca, inace iz istog domacinstva, vec na ratistu. O odredbama tog Zakona obveznici nisu upozoravani. U mom komsiluku iz jedne kuce put ratista otisla su cak  tri brata. Razne su se price ispredale po gradu, o tome kako se u okolini nalaze tzv. dobrovoljci koji tu fiktivno preko dana odraduju svoj radni staz, a nocu spavaju kod kuce, o tome kako je jedan sin lokalnog mocnika proglasen nesposobnim za sluzbu u VJ zbog psihickih problema da bi zatim ubrzo postao sudija. O tome kako su nekima "slucajno" zatureni pozivi, kako se zabranjuje isticanje smrtovnica poginulim mladicima duze od tri dana . . . Glasine na sve strane. Neki su mi se poznanici zalili kako su im revnosne i gnevne komsije samoinicijativno upale u dvoriste i pretrazili na silu sve ne bi li im pronasli sina za koga misle da je tu skriven. Osetio sam tada da je zao duh nepovratno pusten iz boce. Bio sam bespomocan i porazen saznanjem da je Zlo rodilo Zlo i da ce, neminovno, Nasilje uskoro roditi novo Nasilje. Grad mog detinjstva je polako umirao. Ostala su samo secanja: sletske vezbe na stadionu sa jednom tribinom, korzoi "Kod poslednje sanse" i "Kod cekalice", prastari bioskop "11. oktobar" i prva dodirivanja u mraku, Kika semenkar i baka sa usecerenim jabukama, deseta kafa i puding u "Vardaru", hipi seanse u napustenoj basti hotela "Beograd", maratonske gitarijade u Letnjoj basti Doma kulture, podrum u Starom uredu, duvka, "filter 57" i najjeftiniji vinjak u gradu (onaj Agrokomercov), prvi kafic "Snack bar", "Tragom mlade reci" u citaonici Biblioteke, koncert VIS "Impulsa", "Divlje seve" i "Viva Romane", Serifov hor sa najlepsim sopranima na svetu, sopinzi u Grckoj, Dimitrac i pozoriste, Juga i nocni programi na "Radiju 016", Uskrsi u crkvi . . . I one - moje Leskovcanke, Rosuljke, Grdelicanke . . . Smeh i bezbriznost, osecanje da je buducnost pred tobom, buducnost koju ni u najgorem snu nisam ovako zamisljao.

Na marginama Kosovskog boja RUZENJE NARODA Ili kako je jedan rezervista doziveo rat i "pobedu" Tog martovskog jutra nad Srbijom su se vukli crni oblaci, crnji nego ikada. Nebo su parale NATO letilice, dok su sirene zlokobno zavijale. Pogrebna povorka je odmicala polako a sicusni decaci su cutke lepili sveze citulje. Pokraj knjazevackog puta 400 srpskih dobrovoljaca, raznih uzrasta i zanimanja prekracivali su vreme cigaretama cekajuci da im se, po obicaju, obrati domacin. I nisu dugo cekali. Pred stroj je stao general Ljubisa Stojimirovic, visok i prav kao jela. - Drugovi dobrovoljci, vojnici, gospodo! Hvala vam sto ste se odazvali, ispunili ste patriotsku obavezu, ja verujem da medu vama nema direktora i njihovih sinova . . . Nemojte ostaviti ranjenog druga, nemojte pljackati - rekao je general i dodao: - Ucicete u istoriju, bicete pristojno sahranjeni . . . Kovcezi su neprestano stizali, Srbija je bila sve "bogatija" crnim barjacima, lelek se prolamao u cik zore i pola noci. Majke su posegle za odlozenom crninom, stampari sa suzama u ocima slagali nekrologe najmilijih. Zvanicna statistika kaze da ih je bilo 462, a Srbija je sva u jecajima. Istorija je protutnjala pored nas, stigao je "mir", Srbija se survala. Vojnici za koje je receno da nikada nece krociti na srpsko tlo preplavili su svetu srpsku zemlju. Ratomir Markovic        POJEFTINJUJE POVRCE Tamo gde je prvi projektil u gomilu gvozda pretvorio jedan od tri aviona Aerokluba "Sasa Mitrovic" pre 21 godinu sam, na Pedin centarsut, glavom presudio onim pacerima iz Dubocice. Dok smo se vracali kuci culi smo da su Cosa, Praja, Moka i drustvo jedva iscupali pobedu protiv Brazila u Manili. Tada je ravni komad livade koji smo s ponosom zvali aerodrom bio tek bezbedni prostor za klizece startove momaka s kaldrme. Znatno kasnije, u nekoj od "godina raspleta", postace vojni cilj, a mi vlasnici "vesova" koji ce nam odrediti sudbinu. Pola veka nakon sto su americki "liberejteri", navodeni partizanskim depesama, ubili vise od hiljadu ljudi i zanavek unistili jezgro Leskovca, cuje se zloslutno brujanje savremenijih masina iznad coskova i haustora prvih ljubavi i ambicioznih poljubaca. Srecom se nazivaju dani bez novih likova na stubovima za oglasavanje i banderama, jedinim medijima koji ne znaju za precutkivanje, zamagljivanje i primitivizam. Covek pozeli da nam se bar nesto ponovi kao farsa. Gradom bez ljudi krstare crni dzepovi. Posla ima samo za telohranitelje "uglednih ljudi" i uterivace dugova. Bombe i rakete kolateralno sakate nase uspomene, dok poslednja zrnca zdravog razuma drobi briga za generacije koje ce godisnjice mature obeleziti rafalnom paljbom na Kosovu. Sve je manje ljubitelja epske i udovicke poezije. Cene ranog povrca na leskovackim pijacama su, kaze lokalna televizija, u blagom padu. I vise niko ne pise kao sav normalan svet. Cak ni dopisnice . . . (Danas, 4. jun 1999.) Bojan Toncic

PROTEST Sirenje "leskovackog proleca" ka jugu IZLAZAK IZ ANESTEZIJE Moze li "juzna pruga" da bude poslednja stanica rezima * Vranjanci priznaju da sa njima treba raditi kao sa losim dakom Pise: Vojkan Ristic Kada je na prostoru Srbije juzno od Leskovca u pitanju bilo koji oblik politickog aktivizma koji se kosi sa aktuelnom vlascu, onda su moguce najmanje dve varijante tumacenja. Prvo, da je rec o necem sto je nestvarno i, drugo, da su refleksije onoga sto se dogada u najblizem okruzenju vrlo jake. Za ono sto se ovog leta dogadalo u Vranju moze se reci da je odraz "leskovackog proleca" na adrenalin rezervista i studentske populacije koji su vec odrzali svoje proteste. Protest rezervista pocetkom jula pokazao je da je moguca inicijalna varijanta gradanskih protesta na ovom prostoru ekonomsko-socijalne prirode. rezervisti su trazili svoje ratne dnevnice jer mnogi od njih u preduzecima u kojima rade odavno ne primaju zarade. Nivo tolerancije nije osobenost ljudi na ovom prostoru, a u slucaju da umanjene plate izostanu i isprovociraju proteste, mogao bi da padne na tacku kljucanja, kako onih koji se bune, tako i onih koji bi trebalo da ih sprece. General nije znao. Protest je trajao nekoliko dana, a onda je u posetu Vranju stigao general Nebojsa Pavkovic, komandant Trece armije Vojske Jugoslavije. Nakon svecanosti u "Simpu", gde je pohvalio radnike ove kompanije za iskazani patriotizam za vreme rata, general se uputio na razgovor sa rezervistima koji su trazili svoj novac. Nebojsa Pavkovic je uspeo u onome zbog cega je dosao u Vranje - dao je obecanje da ce za petnaestak dana novac biti isplacen. Naravno, pretpostavlja se kako general nije znao da ce ubrzo uslediti odluka Savezne vlade o isplati ratnih dnevnica u sest rata i da mu je jedini cilj bio da skloni rezerviste sa ulice, sto su oni prihvatili. Onaj drugi protest, u organizaciji Nezavisne studentske organizacije "Otpor" iz Nisa, naslovljen "Neka im juzna pruga bude poslednja stanica", pokazao je razmere straha prisutnog medu Vranjancima. Oko hiljadu okupljenih pokazalo je da na protest sem praznih novcanika i stomaka moze da ih natera i onaj, uslovno receno, visi oblik politicke kulture vezan prevashodno za mentalnu egzistenciju. Na ovom skupu, koji zvanicno nije bio dozvoljen ali ni zabranjen, po prvi put u Vranju moglo se cuti skandiranje protiv predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Milosevica, inace pocasnog gradanina ovog grada. Tomic na dnevnom redu. Studenti su na "dnevni red" za zvizdanje stavili i Dragomira Dragana Tomica, potpredsednika Vlade Srbije i coveka koji odavno predstavlja kljucnu licnost u obezbedivanju mira na juznoj pruzi iza Grdelice. To vec moze da se tumaci kao bitan iskorak u iskazivanju nezadovoljstva u Vranju. Sama cinjenica da je ovaj studentski protest izazvao veliku pozornost lokalne policije govori o tome kako i vlast i oni koji bi da protestuju znaju da je Vranje grad "na buretu baruta" cija eksplozija bi mogla da ima mnogo sireg karaktera. To se videlo i kada je brzom intervencijom policije spreceno potpisivanje peticije za smenu predsednika SRJ u centru Vranja, a predsednik Okruznog odbora Demokratske stranke Dragan Janjic odveden na informativni razgovor. I ova dva protesta, sa skromnim dometima u labavljenju ukorenjenog straha, ukazuju da od Vranja ne bi trebalo ocekivati da postane "lokomotiva" promena na juznoj pruzi, osim ako represija ne prede granice i ugrozi minimum minimuma gradanskih sloboda. Pre bi do nezadovoljstva moglo da dode ukoliko se dodatno pogorsa socijalna situacija, jer ovdasnji radnici velikih kompanija kakve  su "Jumko" i "Simpo", nisu navikli, bar do sada, da im zarade iako znatno umanjene, kasne ni dana. Ukoliko do takve situacije i dode moze se ocekivati pojacano nezadovoljstvo koje bi moglo da se iskaze na eventualnim protestnim okupljanjima poput onih u Leskovcu. Tada bi, najverovatnije, presudila mera do koje bi isli kako oni koji protestuju tako i oni koji bi u tome trebalo da ih sprece. Nivo tolerancije koji nije bas osobenost ljudi na ovom prostoru mogao bi da padne na najnizu tacku i da izazove kljucanje. Ono sto su pokazala letosnja okupljanja rezervista i studenata potpomognutih gradanima, jesu realni dometi za ovaj grad u kome je strah od svega i svacega, promena posebno, dominatna kategorija. Terapija oslobadanja Vranjanaca od straha bice dugotrajna, ali ne i bez sansi da se "pacijent" izvuce iz stanja dugogodisnje anestezije u kojoj sve promene i glavne stvari stizu putem RTS i saopstenja vladajuce stranke. U tom pogledu, kako priznaju sami Vranjanci, sa njima "treba raditi", i to konstantno, kao sa losim dakom.

U Pozarevcu otvoren "Bambi park" SLANA VODA POD PETOKRAKOM Pozarevacki zlobnici kazu da je u Bambilendu izgraden bazen sa slanom vodom zato sto se mladi Milosevic nalazi na listi nepozeljnih u Evropskoj uniji i Crnoj Gori pa ne moze nigde na more Na dan nekadasnjeg Dana boraca (praznik koji zvanicno slavi jos samo SUBNOR) pod zastavom SFRJ i Socijalisticke Republike Srbije sa petokrakama, u prisustvu predsednika Skupstine Srbije Dragana Tomica i predsednika Direkcije JUL Mire Markovic, otvoren je Zabavni centar "Bambi park", po uzoru na Diznilend". Park su u rekordnom roku zajednicki izgradili Skupstina opstine Pozarevac, Holding kompanija "Bambi", Sportski centar "Pozarevac" i Kompanija "Madona" ciji je vlasnik sin predsednika SRJ, Marko Milosevic. Prostire se na hektar i po opstinskog zemljista, a izgradnja je stajala, kako je to saopstio Upravni odbor Holding kompanije "Bambi", punih sedam miliona dinara. Odbornici SO Pozarevac izdvojili su jos 800 hiljada dinara iz opstinskog budzeta. Kolika su ulaganja Marka Milosevica i "Madone" nije poznato, a nije saopstena ni vrednost ustupljenog zemljista. U ovom "raju za klince i starije" izgraden je bazen sa slanom vodom (pozarevacki zlobnici kazu da je to zbog toga sto se mladi Milosevic nalazi na listi nepozeljnih u Evropskoj uniji i Crnoj Gori pa ne moze nigde na more), lavirint, gumeni "Bambi dvorac", fontana torta, bunar zelja, pescani sat, mini autodrom, tereni za "bic volej" i "strit bol", staze i rampe za voznju skejbora i rolera, jedrenjak sa toboganom . . . Izgradnja parka pocela je dva dana po agresiji NATO pakta kao "nas odgovor agresorima" (izjava Dusana Antica, predsednika Skupstine opstine Pozarevac). Predrag Koraksic, Vreme, jul 1999. Svecanim otvaranjem kapija objekat su u rad pustili Marko Milosevic i direktor "Bambija" Miroslav Miletic, dok je majka "uspesnog mladog biznismena" dr Mira Markovic u prisustvu pozarevackog politickog krema i predsednika Skupstine Sbije u restoranu "Iks trim" ispijala hladnu agresorsku koka-kolu, ispod natpisa "Restoran za vasu mamu". Na svecano otvaranje sjatilo se vise hiljada Pozarevljana i njihovih gostiju i brojne domace i belosvetske novinarske i televizijske ekipe. Interesovanje je posle nekoliko dana splasnulo, iako se organizatori trude da privuku sto vise posetilaca organizovanjem raznih partija poput "viski partija", "Crni Puskin votka partija", "bic volej" i "strit bol" turnira i drugih atrakcija. Cena ulaznica u "Bambi park" je i dalje niska - 10 dinara, ali se usluge pojedinih objekata posebno naplacuju. Tako se kupanje u "slanom" bazenu, uz koriscenje lezaljke i ligestula placa 30 dinara, a sat odbojke na pesku 50 dinara. B.A.D.   * Zahvaljujuci korupciji vlast je postala deo mita. * Jedinstvo naroda i vlasti - pa to je logor. Vojkan Ristic

Obracuni na jugu Srbije ROBIJATI KAO SAV NORMALAN SVET Vec prvi dani rata na jugu Srbije protekli su u nastavljanju mirnodopskih obracuna lokalnih vlastodrzaca sa neistomisljenicima, u paranoidnom fabrikovanju "zajednickih neprijatelja", "spijuna", "stranih placenika" i ostalih vaskolikih zlikovaca iz vokabulara drzavne televizije. Ohrabreni signalima sa vrha vlasti, socijalisti su u namirivanju debelih racuna posegli za ogoljenom represijom uvijem u paragrafe ratnih uredbi i predratnog Zakona o informisanju. Prvi na udaru bili su "dokazani izdajnici" Dobrosav Nesic, predsednik Odbora za ljudska prava - Leskovac i Vojkan Ristic, dopisnik "Glasa javnosti" iz Vranja i dugogodisnji saradnik vise nezavisnih novina. Dobrosav Nesic je, nakon nastupa jednog od celnika lokalnog SPS na leskovackoj televiziji dobio poziv za izdrzavanje te kazne zatvora od 30 dana koja mu je izrecena po Zakonu o javnom informisanju. Kaznu je izdrzao u celosti, kao prvi zatvorenik po ovom zakonu, odbijajuci da za skracenje potpise formular u kojem stoji da se pod uticajem vaspitne mere "popravio". I u zatvoru je kaznjen za verbalni delikt - zbog konstatacije da je "izgubio slobodu, ali ne i dostojanstvo" dobio je dva dana samice. Novinar Vojkan Ristic je period od 27. aprila do 27. maja proveo u vranjskom zatvoru jer u licnoj karti nije promenio prebivaliste (i on je bio "nepopravljiv" - punih 30 pansiona). Postupajuci po paragrafima ratne uredbe, opstinski sudija za prekrsaje vodio je racuna, kako pise u presudi, o "interesima bezbednosti zemlje". Poslednjih godina Ristic je iz dana u dan ispisivao hroniku neogranicene vlasti Vranjanca Dragomira Dragana Tomica, potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Upravnog odbora Kompanije "Simpo". U februaru prosle godine punih 15 sati je ispitivan u vranjskoj ispostavi Drzavne bezbednosti i pusten uz "prijateljski" savet da se "okane pisanja o Tomicu". Rat  je prekinuo Risticeva jednogodisnja nastojanja da izvede pred sud sefa vranjske policije Stojana Stojmenovica koji je izjavio tamosnjem nedeljniku "Slobodna rec" da je novinar "ojadio kasu "Jumka" za tri hiljade nemackih maraka da bi afirmativno pisao". Na poslednje rociste zakazano za 15. mart Stojmenovic nije dosao izgovarajuci se sluzbenom duznoscu, a Risticev advokat Gradimir Nalic zatrazio je za Stojmenovica pritvor radi privodenja na sudenje". Nevezano sa sefovom sudskom avanturom (?) vranjski policajci revnosno su pratili Ristica i sakupili mu sestodnevni boravak van prijavljenog prebivalista. Prijava i prekrsajni postupak bili su rutinska stvar, u Vranju poznata jos iz vremena gazda-Mitketa. Nesic je bio u zatvoru zbog 17 reci i jednog zareza, objavljenih na stranicama naseg lista, a Ristic zbog "opasnog ugrozavanja bezbednostu zemlje" olovkom. Da li je verbalni delikt nasa sudbina ili rezim samo uspesno koristi tragicni nedostatak hrabrosti da se misli i govori drugacije? B.T.   Jugoslovenska akcija nevladinih organizacija i UGS "Nezavisnost" UDRUZIVANJEM PROTIV NASILJA Amira Dizdarevic Na samom pocetku NATO napada na SR Jugoslaviju osnovana je Jugoslovenska akcija nevladinih organizacija i UGS "Nezavosnost" koja je vec prvih dana svog postojanja digla glas protiv svakog zla, bez obzira s koje strane dolazi. Nevladine organizacije izjasnile su se protiv agresije, ali i protiv etnickog ciscenja Albanaca na Kosovu. "Treci sektor" je pokazao svoju odrzivost i kao jedina savest ovog drustva progovorio otvoreno o svakom naselju. Akcija trazi nacine da se nastave demokratski procesi u Jugoslaviji. U njoj su zastupljene organizacije koje su poslednjih godina bile izuzetno aktivne u antiratnom pokretu, humanitarnom radu sa izbeglicama, ekologiji. Cilj Akcije je stvaranje strukture civilnog drustva koja je preduslov za krupne drustvene promene.  Akciji je pristupilo vise od 50 nevladinih organizacija, a u poslednje vreme clanice postaju i organizacije formirane kroz gradanske proteste sirom Srbije. Tokom rata Jugoslovenska akcija se oglasila apelom povodom NATO razaranja, zahtevom za obnovu mirovnog procesa, saopstenjima o pretnji ekoloskom katastrofom u Srbiji i izvrsenju zatvorske kazne Dobrosavu Nesicu, osudom bombardovanja RTS, pismima vladama i parlamentima Srbije i Crne Gore, apelom za humanitarnu pomoc Kosovu. Nakon rata Akcija i UGS "Nezavisnost" pokrenuli su niz aktivnosti na uspostavljanju komunikacije sa organizacijama i pojedincima iz inostranstva, sa ciljem da se omoguci dopremanje humanitarne pomoci u Jugoslaviju i obnove privredne i kulturne veze sa svetom. Na specificnom referendumu u organizaciji "Nezavisnot" i Akcije sa pitanjem "U kakvoj zemlji zelim da zivim" vise od 150 hiljada gradana zaokruzilo je "ne" rezimu Slobodana Milosevica.

Medunarodni tribunal za ratne zlocine - destinacija jugoslovenskog i hrvatskog predsednika ? SVI PUTEVI VODE U HAG Pise: Tatjana Tagirov Nitko sa zrnom soli u glavi nece tvrditi da nam, svima skupa, Hag nije potreban. Nitko, naime, s ovih prostora nije u stanju suditi "svojim" zlocincima, naprotiv: oni su "vitezovi" ili "heroji", ambasadori "nase stvari" protiv nepravednosti "novog svjetskog poretka". Odatle sud u Hagu. Isti taj sud, medutim, iako neophodan i jedini moguc u sadasnjem vremenu, nemoguce je ne gledati kao na politicku ispostavu velikih sila. Odatle i optuznica protiv Slobodana Milosevica, usred intervencije protiv Savezne Republike Jugoslavije, ali samo zbog zbivanja na Kosovu, a ne i zbog svega onoga sto se pod njegovom komandom dogadalo proslih deset godina: rat u Bosni i Hercegovini i rat u Hrvatskoj. Odatle i nedavna tuzba Hrvatske protiv Jugoslavije. Milosevicev brat u Kristu Franjo Tudman, naime, uplasio se za vlastitu kozu: sutio je cijelo vreme bombardovanja Srbije i Crne Gore, da bi se javio samo jednom sa stupidnim prijedlogom o podjeli Kosova. Svijet je odmahnuo rukom na tu jos jednu bedastocu od velikih vozdova i vrhovnika, i marno nastavio raditi i na sakupljanju podataka o nekim hrvatskim generalima i njihovom vrhovniku, te zlocinima pocinjema nakon i u vrijeme "Oluje" 1995. godine nad srpskim civilima u Hrvatskoj. Bojeci se istine, hrvatski su politicki vrhovi odmah angazirali jednog americkog znalca (basnoslovno skupog, razumije se) i presavili tabak, te napisali tuzbu protivu Jugoslavije za genocid protiv hrvatskog stanovnistva, ali i - sic - poziva srpskim civilima da 1995. napuste Hrvatsku. Novine koje su tu sramotnu taktiku koja proizlazi iz zapisnika zatvorene sjednice Komisije za suradnju sa haskim sudom objavile, i same su se nasle u progonjenoj poziciji. Onda se pocelo nagadati otkud tuzba bas u ovom trenutku: da li je Milosevic toliko slab da moze i ta tuzba biti poen protiv njega? Ne, nesto je drugo po srijedi: Tudmanu se drma stolica (izbori su blizu), a ni njegove ruke i ruke pojedinih njegovih generala nisu ciste. I tijekom "Oluje" i "Bljeska" (maj i avgust 1995.) dogodili su se zlocini, ali i prije i nakon toga. Kolone hrvatskih Srba napustile su, sa tradicionalnim izbjeglickim prtljagom,: najlon kesama s najnuznijim stvarima, svoju domovinu, da nitko ni rijec nije rekao. Stav hrvatskih vlasti bio je da Hrvati u obrambenom ratu nisu mogli pociniti zlocine, a i oni malobrojni koji su do suda dospjeli oslobodeni su u skandalozno vodenim postupcima i obrazlozenjima koji spadaju u Staljinovo vrijeme, a ne "najdemokratskiju zemlju na svijetu", kao sto hrvatska vlast sebe voli definirati. U svemu tome, ostaju hasko-nase dileme. Zasto Milosevica optuzilo tek sada? Zasto su neki hrvatski generali toliko dugo cekali na moguci poziv u Hag? Zasto jedna duga kolona izbjeglica izaziva sucut i poziv na odgovornost, a sve one prethodne - hrvatskih Srba, bosanskih Muslimana, bosanskih Srba - ne? Zasto brojni zlocini, od Gospica, Pakracke poljane, Srebrenice, Sarajeva . . . i dalje nisu predmet haskih optuznica? Zakljucak je tek jedan: Hag nam je neophodan sve dok se mi sami sa mracnim vlastitim ratnim proslostima i svoje vlastite sudove prisilimo da sude zlocincima koji zive i danas medu nama, poput "mirnih sustanara" nasih gradova i sela. A Hag bi opravdao svoje postojanje da bar ove najvece, "prvake zlocina", stavi tamo gdje - nakon deset godina patnje, krvi i smrti koju su priustili svojim i drugim narodima - jedino i pripadaju: s onu stranu brave.     * Bunker vise nije siguran - sagradice mu piramidu. * Velike patriote za otadzbinu daju tude zivote. Vojkan Rostic

Sasa Stojanovic, slikar i performer UMETNOST ZNACI ANGAZMAN - Nezavisni mediji, univerzitet i neki umetnici nisu pristajali da zive u uslovima diktature, da budu zombirani svedoci jedne nakazne vlasti sa paklenim namerama i ucincima Beograd je prve dane rata docekao oblepljen plakatima kojima se najavljuju koncerti "Obojenog programa, promocija njihovog albuma "Sva sreca, general voli decu". Autor ovih plakata i dizajna omota albuma je leskovacki slikar i konceptualista Sasa Stojanovic. On je i jedan od ucesnika grupne izlozbe pod nazivom "Glasovi novog veka" (beogradska galerija "Haos", 26. maj - 26. jun 1999.). Na nedavno zavrsenom "Infantu" u Novom Sadu predstavio se performansom "SFRJ", prikazavsi jos jednom Novosadanima vlastito videnje raspada bivse Jugoslavije. - Na Balkanu su ljudi podlozni autoritetima. Predani su vodama, umesto svojoj buducnosti. Na podrucju visevekovnog prozimanja kultura, konfesija i nacionalnosti svi se grcevito bore za svoj nacionalni identitet koji ih inspirise da ratuju, rekao je Sasa u intervjuu beogradskom dnevniku "Danas". Tom prilikom on je istakao da je "angazovana umetnost pleonazam, jer u nasim uslovima nije moguca drugacija umetnost". - Nezavisni mediji, univerzitet i neki umetnici nisu pristajali da zive u uslovima diktature