U OVOM BROJU: Bojan Toncic CAREVO STARO ODELO Saopstenje: SKUPO ULAGIVANJE Zoran Rakic: VREDNOST SPORA - DVA MILIONA ? Verica Barac: BORBA PROTIV REPRESIJE APEL ZA POMOC MAKIJU Ljubomir Petrovic: TRPEZA U SENCI KONTEJNERA, SLAVLJE U KUCI POKOJNIKA Zoran Stankovic - Papi: JULOVSKA PARALELA PROPASTI Ljubomir Petrovic: RAT JE DOSAO KUCI Daliborka Miljkovic: ZRTVE I SIROCAD JEDNE POLITIKE Vojkan Ristic: BERMUDSKI TROUGAO TENZIJA Skender Latifi: SVI ODLAZE Zeljko Hubac: STO NAS NE ZAOBIDOSE Natasa Bogovic: SETNJE, PENDRECI, IZBORI . . . Milos Vasic: PARAGRAFI U TOPUZU Zorica Kojic: STA CE VAM MRTVAC ?

CAREVO STARO ODELO Bojan Toncic Iz ugla Leskovcana sve je vec videno: predsednik dolazi u svoje nekad najcvrse uporiste, sto znaci opstu mobilizaciju osnovaca, srednjoskolaca i radnika pod motom "Direktor te zove", kao i prilikom brojnih ranijih poseta "na najvisem nivou" i organizovanja servilnih mitinga podrske sa kojih je porucivano da ne damo ovo ili ono. Ponovljene su sve sustinske i ornamentalne karakteristike postgazimestanskog srbijanskog rezima, pre svega obmana i socrealisticki scenario komunikacije omiljenog vode sa podanicima. Oni i On: "Ziveli"  Ostala je uteha u vidu klimavih grandioznih poduhvata milosevicevske destruktivne arhitekture. Ostale su potemkinovske kulise, parkovi koji nicu preko noci, nedovrsena zeleznicka stanica koja je vec bila lajt motiv cetiri izborne kampanje koalicije na vlasti. Ponizenje i siromastvo vecine, zadovoljstvo ljudi koji su vazda umeli samo da "podrzavaju". - A kod nas su se sve te prirodne i drustvene katastrofe desile odjednom, sve u ovoj jednoj deceniji, od 1991. do 1999., i ratovi, i izbeglice, i sankcije, i poplave, i zemljotresi i neprekidni politicki i medijski pritisci - primetio je predsednik Milosevic. Namece se pitanje da li je i kolikom broju gradana prihvatljiva konstatacija da su nam se poslednjih deset godina sva zla "koja je istorija zapamtila da su se dogadala coveku u njegovom zivotu" (predsednik Milosevic) jednostavno desila. Ovaj bahati, ignorantski i prizemni pokusaj autoabolacije za nesagledive posledice sopstvene politike i njihovo izjednacavanje sa prirodnim katastrofama sracunato je upuceno narodu sa kratkim pamcenjem. Moze se, svakako, naci veza Miloseviceve vlasti sa zemljotresom, na primer, ali samo po razornim posledicama na bioloski potencijal nacije, privredu, kulturu, medunarodni polozaj, perspektive. Pri tom bi realno poredenje iziskivalo efekte seizmickog potresa koji se meri dvocifrenom brojkom na Rihterovoj skali. Tesko je, i pored televizijskih "istina", da porodice poginulih i tesko ranjenih, izbeglice i zrtve rezimskih mega pljacki, mogu da se umire cinicnom konstatacijom da se, eto, sve lose "dogodilo", "snaslo nas". Cinizam je tim veci sto su takve konstatacije izgovorene u Leskovcu koji je platio nenadoknadivi danak u krvi sumanutim ratnim avanturama i koji pod Milosevicem prozivljava najteze trenutke u svojoj istoriji. Arhaicno socrealisticko opsenarstvo, bazirano na masovkama i uspesima trudbenika demonistriranog prilikom poslednjeg predsednikovog izlaska medu obican svet otvara dilemu da li je Milosevic uz pomoc proverene ekipe i potrosenih iluzija pokusao da na jedini sebi bliski nacin ucini nesto za svoj opstanak, ili su reziju, kao sto za to ima primera u istoriji, pripremili saradnici iz prvog esalona, ne bi li podilazenjem sujeti i nerealnim predstavama ucvrstili ili popravili svoj polozaj, a mozda i spasili zivu glavu. Zvuci sablasno, ali mozda predsednik veruje da je bio istinski vrhovni komandant vojske i naroda koji su kao 1945. pobedili, da je obnova mostova divovski poduhvat i da cemo sa njima uskoro bolje ziveti uprkos prirodnim i manje prirodnim katastrofama. Svakako, medutim, ohrabruje njegova konstatacija izrecena u Leskovcu "da smo prestigli zimu kada je rec o sistemu elektroprivrede, naftne industrije, mostovima i putevima". Ona podseca na ne tako davno napisanu iskrenu zelju da nas priroda postedi: "Volela bih da zima ne dode ove godine, da dode drugi put" (Mira Markovic, "Noc i dan", BMG, Beograd 1994.)   *Kad zavrsimo sa obnovom onoga sto je porusio NATO precicemo na izgradnju onoga sto oni godinama ruse.

Saopstenje Odbora za ljudska prava u Leskovcu povodom odrzavanja mitinga Slobodana Milosevica 11. oktobra 1999. godine SKUPO ULAGIVANJE Odbor za ljudska prava u Leskovcu sa ogorcenjem zakljucuje da su lokalne vlasti pokazale kako granice podanistva i poltronstva njima nisu vidljive, posebno ako se zadovoljstvo placa tudim novcem. Veliko finale turneje predsednika SR Jugoslavije Slobodana Milosevica u vidu mitinga ispred zeleznicke stanice u Leskovcu, kostalo je najmanje 30.000 nemackih maraka. Do ove brojke se dolazi prostom racunicom, ako se zna da je na mitingu najmanje bilo Leskovcana vec su prostor popunjavali clanovi stalne ekipe za organizovanje "velicanstvenih skupova". Tolike ljude dovezlo je vise od 160 autobusa iz Lebana, Medvede, Vranja, Bosilegrada i Nisa. Ako se zna koliko nafte autobus potrosi po predenom kilometru, dolazi se do brojke od 200.000 dinara. Angazovanje zeleznice za prevoz iz pravca Nisa kostalo je 45.000 dinara a iz pravca Vranja 50.000. Rucak za zvanice u novootvorenom restoranu zeleznicke stanice u Leskovcu zajedno sa zabavom u hotelu "Beograd", kostao je 175.000 dinara. U ove kalkulacije nisu uracunati troskovi koje je Miloseviceva svita uz sav komfor i obezbedenje napravila do Nisa i dalje vozom do Leskovca. Mogu se takode samo pretpostaviti cene izgubljenih dnevnica radnika koji su u radno vreme odvedeni na miting, zatim izgubljeni casovi u skolama, policijske dnevnice i steta koja je nastala usled visecasovne saobracajne blokade. Nismo procenili trosak angazovanja sale leskovackog Narodnog pozorista gde je odrzana svecana sednica SO Leskovac na kojoj je slobodan Milosevic proglasen za pocasnog gradanina. Ne znamo cenu plakete koja je ovom prilikom urucena Milosevicu kao ni visinu honorara koji su dobili trubaci orkestra Fejata Sejdica. Po svemu sudeci, ako se na dokazane troskove od 30.000 maraka dodaju pretpostavljeni troskovi, cena bi mogla da bude dupla. Sa toliko novaca moguce, recimo, je formirati 500 humanitarnih porodicnih paketa koji su teski 22 kilograma i sadrze ulje, razne vrste hrane i higijenska sredstva. U vreme kada ljudi u leskovackim izbeglickim centrima bukvalno gladuju, a vecina radnika mesecima pa i godinama ne prima platu, nemoralno je trositi od naroda oteti novac na usiljene predizborne partijske promocije.   Drzava protiv Novkovica VREDNOST SPORA - DVA MILIONA ? Sudenja Ivanu Novkovicu poslovicno su hit-tema. Po okoncanju dosadasnjih pretresa obicno se najcesce pita - da li se pojavio osteceni Zivojin Stefanovic? Nacelnik Jablanickog okruga koga je Ivan Novkovic prozvao u obracanju javnosti sa video trake u poluvremenu kosarkaske utakmice Jugoslavija - Nemacka nije se do sada pojavljivao na rocistima. Ipak, to ne znaci da nije zainteresovan za sudenje. Poslednji put, 25. oktobra, umesto njega je dosao opunomoceni Radoslav Cibulic koji je tokom pretresa izgovorio samo jednu recenicu: - Kao punomocnik ostecenog pridruzujem se krivicnom gonjenju i isticem odstetni zahtev u iznosu od dva miliona dinara. Narodni parlament Leskovca ciji je Novkovic predsednik, izracunao je da nacelnik trazi sumu za koju bi prosecnom radniku trebalo cetiri hiljade meseci rada ili "34 godine, pod uslovom da za to vreme nade posao". - Kolika bi bila odsteta za sve ljude koje nacelnik Stefanovic naziva dezerterima, izdajnicima, petom kolonom i defitistima samo zato sto se ne slazu sa njegovim vizijama buducnosti Leskovca - pita Narodni parlament Leskovca u letku koji je stampan po isticanju Stefanovicevog zahteva. Zajednicki imenitelj ovim sudenjima je cinjenica da tokom istrage i rasprava u Sudu, nisu pronadeni dokazi - kaseta sa koje emitovana poruka Ivana Novkovica i programska satnica za 1. i 2. jul. Vece sudija Zorana Stojanovica nalozilo je Tuzilastvu da pribavi dokaze, ljudi iz televizije u kojoj je Novkovic radio takode su se potrudili ali - bez uspeha. Cinici se pitaju na cijoj su strani mnogobrojni Leskovcani koji po navici snimaju vaznije utakmice pa su pritom uhvatili i inkriminisanu poruku. Ipak, ne daju je u Okrug. Takve stvari su mnogo sigurnije na tamnom i suvom mestu. Advokat Gradimir Nalic, jedan od Novkovicevih branilaca nije uspeo da zbog sluzbene zauzetosti, dode na oktobarsko rociste u slucaju "drzava protiv Novkovica". On je pri kraju septembarskog pretresa trazio psihijatrijsko vestacenje za ostecenog Zivojina Stefanovica kako bi se utvrdilo da li je sposoban da pristupi Sudu i svedoci.. Pritom se pozvao na postojanje krivicne prijave koju je sa advokatom Borovicem podneo protiv Stefanovica zbog pretnji i napada pistoljem, ali je sudija odbio da to diktira u zapisnik. Komentatori ovog slucaja smatraju da pravno valjana presuda ne moze da se donese bez pribavljanja predmetnih dokaza i saslusanja kljucnog svedoka Stefanovica. Do tada, tuzilac pokusava da temelji optuznicu, a Novkovic odbija odstetni zahtev. Zoran Rakic

Gradanski parlament Srbije BORBA PROTIV REPRESIJE U Srbiji su se u vreme NATO bombardovanja, ratnog stanja i pojacane represije rezima javili spontani protesti gradana. Poceli su kao protesti protiv rata, a izrasli u gradanski protest protiv rezima koji je zemlju uveo u rat protiv celog sveta, u izolaciju i patnju. Sazrela je misao da je rezim odgovoran za stradanje, kako pojedinih etnickih grupa, tako i stradanje celog naroda. Predrag Koraksic, "Danas" Protesti su poceli u Cacku glasom razuma, da bi se prosirili po celoj Srbiji. U Leskovcu je to bio opstenarodni bunt, a reci jednog hrabrog coveka koji je pozvao na protest odjekivale su Evropom. U Valjevu, protest pod nazivom "Protiv vlasti i protiv opozicije" pokazao je svu dubinu nezadovoljstva i gradansku svest da su promene nuzne i da je narod spreman da ih izvede. Prvi sastanak predstavnika gradanskih parlamenata iz 11 gradova odrzan je u Leskovcu 29. jula 1999. godine. Vec tada su jasno iskazani osnovni zahtevi a to je promena rezima u Srbiji, zastita ljudskih prava, prestanak represije protiv gradana koji su se okupljanjem i javno izrecenom mislju zalagali za postovanje osnovnih i svuda zagarantovanih ljudskih prava, kao i zahtev za obustavljanjem postupka protiv gradana koji se nisu odazvali na poziv u besmisleni rat. Predstavnici gradova su, takode, zatrazili ostavke svih clanova parlamenata i vlada koji su odgovorni za rat, kao i ostavke svih protiv kojih su podignute optuznice Medunarodnog suda za zlocine u Hagu. Na ovim idejama, iz potrebe da se ovi gradanski protesti povezu u jedinstven proces demokratskih promena u Srbiji, u Cacku je 4. septembra 1999. godine odrzan prvi sastanak Gradanskog parlamenta Srbije. Ucestvovali su predstavnici 12 gradova. Osnovna tema sastanka bila je zastita ljudskih prava. Zakljuceno je da su ljudska prava primarni javni interes i temelj modernog politickog i pravnog poretka. Dogovoreno je da se radi na konkretnoj zastiti ljudskih prava kroz pruzanje pravne pomoci gradanima pod represijom, pomoci njihovim porodicama i stvaranja mogucnosti da istina o njhovom protestu i stradanju bude dostupna. Drugi sastanak Gradanskog parlamenta Srbije je odrzan u Arilju 9. oktobra 1999. godine u organizaciji Kluba odbornika koalicije Zajedno opstine Arilje i Gradanskog parlamenta iz Cacka. Radeci dalje na zastiti ljudskih prava GSP je formirao Odbor za zastitu ljudskih prava ciji je predsednik Dobrosav Nesic iz Leskovca. Sastanak Gradanskog parlamenta odrzace se u organizaciji Banatskog foruma iz Panceva, 6. novembra u Crepaji kod Panceva. Verica Barac Gradanski parlament Srbije     APEL ZA POMOC MAKIJU Odbor za ljudska prava pri Gradanskom parlamentu Srbije osnovan je zbog cinjenice da u svakom gradu gde se odrzavaju protesti sa ucescem gradskih parlamenata ima ugrozavanja ljudskih prava, hapsenja zbog izrazavanja misli, prebijanja, privodenja i zastrasivanja. Najtragicniji je slucaj Bogoljub Arsenijevic Maki koji je najpre prebijen, a zatim mu je uskraceno pravo na lecenje. Informacije o ugrozavanju ljudskih prava u Srbiji slivace se ubuduce preko gradanskih parlamenata u Leskovac odakle ce se reagovati pruzanjem besplatne pravne pomoci preko Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava i materijalnom pomoci ugrozenim gradanima i njihovim porodicama. - Bice registrovani svi slucaji ugrozavanja ljudskih prava i o tome cemo redovno obavestavati domacu i svetsku javnost. Sa sednice Gradanskog parlamenta Srbije poslat je javni apel Savezu za promene, Srpskom lekarskom drustvu, Advokatskoj komori Srbije i javnim glasilima da pokrenu siru akciju pritiska na rezim kako bi se Bogoljubu Arsenijevicu Makiju, pokretacu gradanskih protesta u Valjevu, obezbedila neophodna lekarska nega. Osim toga, Odbor trazi da mu se u slucaju nastavljanja krivicnog postupka omoguci odbrana sa slobode - kaze Dobrosav Nesic. Z. Rakic

Rostiljanje jednog morala TRPEZA U SENCI KONTEJNERA, SLAVLJE U KUCI POKOJNIKA Zar treba ocekivati da se iz podrske krvavom raspadu zemlje, i izgonu Srbije iz Evrope rode drugaciji pogledi i potrebe od rostiljijade i logike "u se, na se, i poda se" Slika prva: dok znoj curi u potocima sa cela i misica tamnoputih trubaca, u kakofoniji tema iz Kusturicinih filmova "uspesni poslovni covek" u rezedo odelu, u transu razbacuje novcanice i uziva. Zasto i ne bi, prosao netaknut kroz silne ratove, inflacije i slom gradanskog drustva i njegovih standarda koje iskreno prezire. Slika druga: ispod sklepanih kulisa lokomotive "leskovackog voza" sacinjenog od lanca "vagona" u kojima se rucava, vire dzakovi namirnica koje leze na asfaltu. Slika treca: visoki lokalni funkcioner poskakuje u ritmu coceka i presrecno gleda svoje sludene birace koji prolaze pored njegove satre. Slikama nikad kraja. Poznata leskovacka tradicija spravljanja specijaliteta sa rostilja vec godinama se, po nacinu na koji se organizuje ova manifestacija i svemu sto je prati, izvrce u svoju suprotnost. Miris rostilja se iz nekadasnjih basti i intimnog ambijenta kafana izlio na prasnjave ulice. Foto Gordana Janicijevic Azijatska egzotika i sarm su ovde davno vec pokazali svoje pravo, ruzno i surovo, lice, preuzevsi nam zivote i sudbine pod svoje okrilje. Ne mozemo ni najboljom voljom da vidimo prednosti takvog "sarma", a svi zajedno postajemo predmet cudenja i proucavanja u okolnom svetu, na najnesrecniji nacin. Ovogodisnja "Rostiljijada" je kao svaki trijumf palanackog duha koji je sam sebi dovoljan, dobila jos jedan prizvuk. Pored "sultana, cara i cesara" kojima se - cime drugim do rostiljem - prkosilo kroz istoriju, najnovijom se zderacinom dokazuje i slavi "blistava pobeda nad NATO agresorom". Leskovac je, privredno, gotovo mrtav grad. Vecina njegovih preduzeca i komunalna infrastruktura su na izdisaju. Nezavrseni kapitalni objekti su kao bure bez dna. Broj stanovnika ispod nivoa egzistencije, bez posla ili zarade, se iz meseca u mesec povecava. Sta je prirodnije u takvoj atmosferi nego organizovati orgije prozderavanja i primitivizma? Da se narod pouci kako se treba kvalitetno hraniti. Da se oda pijetet zrtvama, saucesce iskaze njhovim porodicama. Dok "Rostiljijada" traje, pre i posle toga, gradske ulice tonu u smecu i prasini. Razvaljeni i pretrpani kontejneri iza zgrada obrazuju piramide smrada i srama a prve obilnije kise ce mnogim ulicama vratiti izgled iz perioda nastanka Leskovca na mocvarnom tlu. Zar treba ocekivati da se iz podrske krvavom raspadu zemlje, i izgonu Srbije iz Evrope rode drugaciji pogledi i potrebe od Rostiljijade i logike "u se, na se i poda se". Ceo ovaj mirisljavi i milozvicni spektakl se odigrava cetiri meseca po okoncanju poslednje (zasad bar) ratne avanture rezima koja je kostala zivota i vise desetina Leskovcana, dok je vecinu prezivelih i raspamecenih ostavila da uzivaju u "blagodeti"" proglasene pobede. Bolest kratkog pamcenja omogucila je da se propagira bezbrizno zdranje pljeskavica ulicom kojom su, koliko juce, tutnjali kamioni sa vojnicima i rezervistima uz rafalnu paljbu iz automata koja je, kao krik, slavila ocuvanje golog zivota, placeno dozivotnim traumama i gorkim osecanjem zrtve prinesene na oltar surovog boga i njegove vlasti. Ono sto olicava koncept "Pink" industrije zabave za jedan deo populacije, to su trubaci srpskog juga za drugi. Spirala velike limene trube i njeni tresteci zvuci usisavaju neartikulisani bes i nemoc, olaksavaju da se zlocin nad drugim narodom i pljacka shvate kao zla sudbina. Drugima ova palanacka zabava daje uverenje da su vazni, da se imaju cime podiciti pred ostatkom zemlje i sveta. Krug obmane i samozavaravanja je zatvoren. Leskovac vec vise decenija pati od kompleksa sredine koja duhovno i metrijalno sve vise zaostaje. Taj kompleks se leci tako sto se ljudi i pojave koji remete obrazac "narodne kulture" potiskuju na marginu. Neshvacene lekcije iz istorije, pogotovo one skorije, cine da se tradicija ne posmatra kriticki. Sve sto je "nase" to je dobro, to je veliko i dobija sve vece dimenzije sto smo mi sami u stvarnosti manji, siromasniji, prljaviji. Ljubomir Petrovic

Slike sa dna Balkana JULOVSKA PARALELA PROPASTI Na ulazu u grad jeziva simbolika: ispod olinjale fasade taze bankrotirane "Kozare" - ne tako davno medu najskupljim investicijama srpske privrede - scucurili se prasnjavi kamioni i topcici porazene vojske. Slika koja prilici dekoraciji za Bulajicev "ofanzivni" filmski serijal ali ne i stvarnosti jednog mesta i jedne drzave iz XXI veka. Uprkos tome sto se Lebancani od 31 odbornickog mesta julovcima podarili 29, nisu odobrovoljili beogradske gazde da odrese kesu i pomognu opstini. Naprotiv, stvari su se jos pogorsale jer je zvanicno (Republicki zavod ta statistiku) ) Lebane, sudeci po dohotku, na zacelju srpske privrede. Kad se uzme u obzir nedavno obelodanjeni podatatak kako je Srbiju pretekla i Albanija - ispade da je geografski i boljsevicki centar Balkana najnerazvijenija tacka kontinenta. Bolje je, dakle, i na polarnom krugu nego u Lebanu. Mladi ne vole svoje mesto, zato i masovno emigriraju. Jedni odlaze u inostranstvo (Italija - Vicenca), a drugi se kroz lake droge i alkohol iskljucuju iz stvarnosti (leskovacka Neuropsihijatrija pretrpana je pacijentima iz Lebana). Na ulazu u grad jeziva simbolika: ispod olinjale fasade taze bankrotirane "Kozare" - ne tako davno medu najskupljim investicijama srpske privrede - scucurili se prasnjavi kaomioni i topcici porazene vojske. Slika koja prilici dekoraciji za Bulajicev "ofanzivni" filmski serijal, ali ne i stvarnosti jednog mesta i jedne drzave iz XXI veka. Sledstveno Marfijevim zakonima lose srece, ili, prosto, zahvaljujuci zloj sudbini, rat je definitivno dokrajcio duh optimizma i kod poslednjeg utopiste lokal-patriote. Iako se tacan broj mobilisanih i nastradalih do dan-danas zvanicno ne zna, za opstinu od 25 hiljada stanovnika, predstavlja totalno zamrzavanje normalnog zivota. Rat je zavrsen, ali mirnodopski ritam nikako da preovlada. Jednostavno, za ranjene i mrtve nema zamene i zaborava, sruseno se (dva mosta) jos ne gradi, a celnici propale privrede sire ruke i, s uzdahom olaksanja, opravdanje za neuspeh nalaze u ratu. Ispada da je stecajeve prouzrokovao rat! Kao da smo zaboravili da je rat u kojem smo "ucestvovali" poceo ovog proleca (pored bankrotirane "Kozare", stecaj je proglasen u "Eksportekstu", trikotazi "Jablanica", gradevinaru "Radan" . . . razbucan je gigant "Jedinstvo") godinama ranije. Tacnije receno, socijalno-privredni rat ovde je poceo s pobedom JUL-a, dok je tromesecni aeromiting samo formalno potvrdio poraz svih stanovnika opstine. Opstina bogata (nekad?) sumom i poljoprivrednim plodovima preko Fonda za zaposljavanje i julovskih veza uzela je milionske sume za otvaranje novih radnih mesta u tekstilnoj i metalskoj industriji? Umesto da se JP "Srbija sume" poptuno zabrani, "genocid" nad bukovim sumama Velje Glave i Kukavice i izgradi bar jedan drvopreradivacki ili prehrambeni pogon, od tih silnih miliona - padine pomenutih planina postaju kamenjari, tok Sumanke i u ovako kisnom letu presusuje, a viskovi paradajza i paprike bacaju se u Jablanicu. Film se i dalje snima. Mnogobrojne rupe na asfaltu krpljene su betonom. Nista zanimljivo! Ali ove dunderske radove u gradu gde "oficijelni" gradevinci GP "Radan" besposleni sede kod kuce, izvode tekstilci "Eksporteksta" a ni Lebane nije Kalifornija pa da nema mraza zbog kojeg su se ovde rupe na putu krpile asfaltom, a ne betonom. Kratkovido resenje sa julovskom opcijom pokazalo je da Lebane ne moze da zivi dobro ako je Srbiji lose. Taj nesrecni izbor samo je pogorsao stanje. Naime, raspisan je "samodorpinos za vodovod" iz Puste reke (umesto tajnog izjasnjavanja na javnom mestu aktivisti JUL su prepadali ljude po kucama da zaokruzuju potvrdnu alternativu). Ovo je bio dobar predlog za Ginisovu knjigu gluposti da grad koji je na dve reke (usce Sumanke i Jablanice) trazi vodu od Puste Reke (???). Danas je mudri "sofersko-penzionerski brod JUL-a odustao od te ideje ali od samodoprinosa nije. Cak je i mobilisanim privatnicima koji su zatvorili radnje uredno knjizeno zaduzenje u Upravi prihoda. Ipak, nije ovo mesto jeftinih statista.Setimo se da su uoci rata ovdasnji rezervisti odbili da odu na stratiste. Razocarani nacinom na koji drzava obavlja mobilizaciju vratili su oruzje opomenuvsi licno generala Pavkovica da se tako u rat ne ide. Taj istovremeno racionalni i pacificki duh traje i dalje uprkos "nagradi" Zapada od dva srusena mosta. Jednostavno, vise se u Lebanu ne razmislja beogradskom ili nekom drugom glavom, vec su svi svesni da zivot koji se ovde zavrsava tu i pocinje. Zoran Stankovic - Papi

Izgleda da jos nismo dosli sebi RAT JE DOSAO KUCI Vecina se danas u Srbiji slaze da je "bilo dosta ratova", ali uglavnom zbog toga sto je njihov rezultat toliko porazavajuci, a ne zbog same sustine tih ratova, ciljeva i motiva onih koji su ih pokrenuli, metoda koji su primenjivani, zlocina koji su pocinjeni, besmisla ratovanja i puke nesposobnosti da se problemi drugacije resavaju. Sovinizam se na centralnom Balkanu shvata kao u onom vicu - to je kad mrzis druge vise nego sto je to normalno. Na pomen cinjenica o zlocinima koje su pocinili nasi dobrovoljci ili dragovoljci, profesionalni Pripadnik Nacije reaguje zestoko - a sta su oni nama radili. Tako se zlocinu daje alibi, staje se u njegovu odbranu a ceo narod stavlja na optuzenicku klupu. Ne shvata se da su izvrsioci krvavih rucnih radova nakon "slavnih pobeda" vratili i da su tu, medu nama. Ono sto su radili drugima, moci ce i svojima. Logika tog zla je da nastavlja izmisljanje neprijatelja koji ce najpre biti satanizovan, zatim zastrasen i na kraju ubijen. Vecina se danas u Srbiji slaze da je "bilo dosta ratova", ali uglavnom zbog toga sto je njihov rezultat toliko porazavajuci, a ne zbog same sustine tih ratova, ciljeva i motiva onih koji su ih pokrenuli, zlocina koji su pocinjeni, besmisla ratovanja i puke nesposobnosti da se problemi drugacije resavaju. Protest manjeg broja intelektualaca, pokojeg akademika ili crkvenog velikodostojnika zbog takve politike doskora se najcesce zavrsavao na ispoljavanju nelagode zbog sramote koja je naneta idealizovano shvacenoj naciji. Takve "protivnike izgubljenih ratova" moguce je vec za koji mesec ili godinu pokolebati i ubediti u neizbeznost novog rata za odbranu dostojanstva, suvereniteta, Kumove slame, bilo cega. Kritike, protesti i trazenje ostavki nuzne su za koncentraciju opravdanog ogorcenja gradana, ali nedovoljni. Oni ne mogu da podstaknu toliko neophodnu katarzu u Srbiji i sruse mit o ugrozenosti nacije i njenoj odbrani. Taj mit je stvorio Milosevicev rezim koji ne moze da ponudi nista drugo osim smrti, gladi i sramote. Dokaz za ovu tezu je i to sto je veliki deo marginalizovanog, neobrazovanog i osiromasenog stanovnistva dosada lako zavoden otrovnim koktelom socijalne demagogije i ultranacionalizma DB pozicije. Svi dosadasnji protesti, nezavisno od masovnosti i ispoljene zestine, nisu nacinili nepovratni raskid sa kobnom idejom za kojom se vecina povela pre jedne decenije. To je ideja o posebnom, visem karakteru izabranog, "nebeskog" naroda i, shodno tome drugim pravilima za sredivanje odnosa sa susedima koja razvijeni svet ne razume, ne opravdava i, kada smatra da je prevrsena mera, surovo kaznjava. Ucesce u ratnim kampanjama koje nisu sluzile nicemu sto je proklamovano, osim produzenju i jacanju moci i vlasti onih koji su ih pokrenuli, u Srbiji se jos uvek smatra nekom vrstom ulaznice koja daje pravo na kritiku onoga u cemu se i licno ucestvovalo. Izaci dobrovoljno na masovni krvavi slet, makar kao statista, u ime toboznje odbrane Kosova koje je ova vlast, nepopgresivo preduzimajuci najpogresnije poteze, davno izgubila, a zatim kritikovati potpuno nebitne detalje o celoj tragediji - znaci dalje odlaganje suocavanja sa istinom. Sada smo vec zaboravili Slovence i to sto su nas "decenijama eksploatisali" i sto ce "gladovati bez naseg zita", njihov "fasizam" zbog suprotstavljanja izvozu "mitinga istine". Prepoznali smo, osudili i "zestoko uzvratili" na sve okolne fasizme. Osim na jedan, sopstveni, sto je donekle razumljivo jer je najteze biti sebi sudija. Danasnji balkanski fasizmi samo glume neprijateljstvo za prosti puk, a pravi njihovi neprijatelji je tek neko ko je odlucan da ne prihvati mrznju, strah i nasilje kao metodu vladanja ljudima. Otuda se desava da poduzi spisak domacih "izdajnika" u Srbiji dobije ovih dana paralelu na albanskoj strani proglasavanjem Vetona Suroia za izdajnika i "saradnika srpskog rezima" od strane polurasformirane UCK, zato sto je osudio progon i ubijanje nealbanskog stanovnistva na Kosovu, nazvavsi to pravim imenom - fasizam. Krug etnickih neprijatelja ovog rezima se opasno suzava (ne racunajuci one koji nisu na dohvat ruke, poput novog svetskog poretka) i gradani ostatka ove drzave sve vise ce biti u prilici da osete, a valjda i shvate, kako je bilo drugima koji nisu hteli da prihvate "antibirokratsku revoluciju kao put u 21. vek". U svadi i tuci sa "beckim konjusarima", "bojovnicima", "balijama" i, konacno, "teroristima", stotine hiljada ljudi je "oslobodeno" zivota, imovine i zavicaja. Opojali smo nase mrtve, a one druge, njihove, pripisali propagandi onih koji mrze nase vode, pa samim tim, je li, i nas. Dosli smo do sebe. Da li i sebi? Rat je dosao kuci! Ljubomir Petrovic

Tragicna specifikacija jedne "pobede" ZRTVE I SIROCAD JEDNE POLITIKE Dvadeset porodica zauvek je ugaseno jer poginuti nisu imali decu. Poginula su 34 oca iza kojih je ostalo 61 siroce. Daliborka Miljkovic Prosla su cetiri meseca od "slavne pobede", za koji dan bicemo kompletno obnovljeni, jer, mi kao "feniksi, iz pepela podizemo ono sto je NATO porusio". Za komentarisanje vojnih pobeda zaduzen je odlikovani gospodin Drecun koji vec dva puta u roku od deset dana gostuje na Televiziji Leskovac i objasnjava kako smo posle bombardovanja NATO postali vojno sposobniji. Brze skele i pontonski mostovi polako ulaze u istoriju . . . Ovih dana obelezavaju se sestomesecnice pogibije vecine vojnika stradalih na Kosovu. Da podsetimo, od 27. marta do 13. juna sa podrucja Jablanickog okruga poginulo je 57 vojnika Vojske Jugoslavije. Spisak je dobro poznat njihovim sugradanima, dilema se javlja jedino kod onih koji su poginuli pre ili podlegli ranama posle navedenog perioda. Clanovi njihovih porodica protestuju zato sto i ovih ljudi nema na tom spisku. Izgleda da neko misli da nema potrebe dodatno uznemiravati javnost dodavanjem jos dvadesetak imena. Pogresio je racunicu . Iz zvanickog spiska "pregleda gubitaka sa podrucja Vojnog odseka Leskovac" jasno se vidi da smo ostali bez 25 ljudi u punoj zivotnoj snazi, od 30 - 40 godina, 21 poginuli je starosti od 20 do 30 godina. Desetorica su zasla u petu deceniju zivota. Najvise poginulih je iz Leskovca 38, zatim Lebana devet, Vlasotinca cetiri, Bojnika i Medvede po trojica. Mesta pogibije Prizren, Pec, Podujevo, Orlate, Mutivode, Gornja Budriga . . . Dvadeset porodica zauvek je ugaseno jer poginuti nisu imali decu. Poginula su 34 oca iza kojih je ostalo 61 siroce. Za tri vojnika nisu navedeni clanovi porodice. Kolona "uzrok pogibije" u spisku koji je u javnost dospeo iz Vojske Jugoslavije otkriva niz birokratskih formulacija koje zvuce besmisleno, cinicno, porazavajuce, bas kao i rat u kojem su ucestvovali: "nije stao na kontrolnom punktu", "samoubistvo iz automatske puske", "saobracajna nesreca", "dejstvo NATO" . . . Imamo li snage da se sa tim suocimo? Neka neko odgovori zasto su ti ljudi poginuli. Da li ih je neko pitao jesu li spremni da poginu? Nije vise pitanje ko ih je ubio, vec ko je mogao da to spreci! Pokusali su oni to sami da urade 17. marta ispred Komande Garnizona u Leskovcu. Trazili su da u svemu tome ne ucestvuju. Ne zato sto su kukavice ili nepatriote, vec zato sto nisu spremni da ginu za jednu politiku. Za kakvu to politiku vredi dati 57 zivota, ostaviti 61 dete bez oca. Proglasili su ih izdajnicima, strpali u kamion i poslali na Kosovo. I, konacno, jedan licni zapis: na magistralnom putu Medveda - Pristina gledam poslednji susret zrtve i dzelata. Jedni odlaze u Sijerinsku Banju na rucak posle "velicanstvenog mitinga" u Medvedi na kojem su porucili da ne daju Kosovo. Drugi put "kolevke srpstva", u smrt. "Izdajice" ginu, a "pobednici" nastavljaju dalje. Dokle?

Medunacionalni odnosi na jugu Srbije BERMUDSKI TROUGAO TENZIJA Od kada je Kfor stupio na tle Kosova, a u gradovima sirom Srbije krenuli protesti protiv Milosevicevog rezima, jug Srbije je postao neka vrsta tampon zone izmedu juzne srpske pokrajine i ostatka Srbije. S jedne strane moze se cuti da je Srbija do ulaska u Grdelicku klisuru, dok je neka vrsta formalne granice prema Kosovu selo Konculj gde se nalazi punkt srpskih policijskih snaga. U ovom oivicenom prostoru, niske politicke kulture i prinudne tolerancije zive Srbi, Albanci i Bugari. Srbi su najbrojniji i koncentrisani u centralnim opstinama Vranje, Vladicin Han, Trgoviste. Albanci zive u Presevu i Bujanovcu, gde vec sada predstavljaju vecinsko stanovnistvo. Uz to Albanci vec nekoliko godina unazad u Presevu vrse lokalnu vlast, dok je u Bujanovcu na vlasti JUL i Demokratske partije Albanaca. Na istoku je bugarska nacionalna manjina skoncentrisana uglavnom u opstini Bosilegrad, i okolnim selima uz granicu sa NR Bugarskom. U Bosilegradu radi Kulturni centar Bugara cije su aktivnosti cesto meta napada lokalne vlasti socijalista i julovaca, gde su takode predstavnici Bugara koji sebe nazivaju "lojalnim gradanima". U Presevu, najjuznijoj opstini na karti Srbije, Srbi zive u naselju tik uz zeleznicku stanicu, na periferiji ovog gradica. Za vreme rata, ali i pre njega, o medunacionalnom dijalogu i uvazavanju moglo se govoriti samo na nivou trgovine, tehnickom robom i zivotnim namirnicama. Ovde je taj prag sveden na ekonomski interes koji je i kod jednih i kod drugih jos uvek ipak najprimarniji u ovom trenutku. U traganju za perspektivom buducih odnosa izmedu Srba i Albanaca na ovom podrucju, treba imati u vidu pre svega situaciju na Kosovu koje je za ljude u Presevu "prvi komsiluk". Podizanje tenzije kroz izjave albanskog lidera sa Kosova Hasima Tacija, kako su, navodno, Albanci na ovom podrucju "ugrozeni od strane Srba", sem svoje provokativnosti, u sebi moze da sadrzi i dublju pozadinu, koja bi mogla da dodatno deluje na razaranje "mekog tkiva suzivota". Stojadin Ivanovic, advokat i predsednik Opstinskog odbora Srpskog pokreta obnove u Presevu, konstatuje da se "Albanci odavde ne iseljavaju i da su to politicki probni baloni". Po njegovom misljenju, pre se moze govoriti o ekonomskoj ugrozenosti Srba i njihove dalje egzistencije, sto, kako on tvrdi, moze da dovede do iseljavanja Srba iz ove opstine, gde ne vide svoju "egzistencijalnu i svaku drugu buducnost". U Bujanovcu, opstini koja je za razliku od Preseva, ekonomski jaca i stabilnija, medusobno poverenje obezbeduje normalno funkcionisanje svih struktura unutar lokalne samouprave, ali i u sferi ekonomije. To je osnovni integrisuci faktor. Zajednicki imenitelj ovim sredinama je da Albanci koji u njima zive vise gledaju prema Pristini, nego prema Beogradu, za sta sada sigurno imaju razlog vise. Na drugoj strani aktuelna vlast na jugu Srbije koja je u rukama socijalista, ophrvana unutrasnjim ekonomskim i problemima sa Srbima koji su ovde stigli sa Kosova, kao da nema vremena, a ni zelje, da preduzima bilo kakve korake, politicke ili ekonomske. Tako je u ovoj juznjackoj "tampon zoni" stvorena neka vrsta Bermudskog trougla na relaciji Presevo - Bujanovac - Bosilegrad, gde u globalnoj strukturi Srbi jos uvek imaju najveci ekonomski i politicki uticaj, ali gde Albanci i Bugari imaju okolnosti koje im  u perspektivi otvaraju prostor da oni mogu da preuzmu inicijativu i krenu u nekom pravcu. Sigurno je da ce ovo podrucje u periodu raspleta kosovske drame imati znacajnu poziciju u politickim i u svim drugim potezima. Najbolje bi, nesumnjivo, bilo da resenje ovdasnjih problema bude prepusteno ljudima koji zive na ovom podrucju i da nema upliva "ideja sa strane", ukljucujuci tu ravnopravno Pristinu, Beograd i Sofiju. Vojkan Ristic   Licno: Presevo - juzna Srbija ili istocno Kosovo SVI ODLAZE Raspadom Jugoslavije granicna linija izmedu Srbije i Makedonije jednim delom prolazi kroz presevsku teritoriju, ali, iako je ti pogranicna zona, sto se tice ekonomije stvari se uopste nisu promenile na bolje. Ono sto su cinili Srbi sedamdesetih, to cine danas Albanci ovih krajeva napustajuci vekovna ognjista i trazeci povoljnije uslove zivota na Kosovu. Praznjenje Preseva, Bujanovca i Medvede vec se primecuje u poslednjih mesec dana. Puno ljudi napustilo je ove krajeve i za vreme bombardovanja, oko dve hiljade se vec nalazi u zapadnim zemljama, Americi, Kanadi, Australiji. Oko tri hiljade se nalazi u izbeglickom kampu Neprosteno u Makedoniji, gde cekaju uslove za bezbedan povratak kucama. Vec su u toku razgovori sa UNHCR, ali do sada nema nikakvih rezultata. Karakteristicno je da se prema posledicama rata opstina Presevo ne razlikuje od onih na Kosovu. Ovde je ubijeno 13 Albanaca, zapaljen je ceo pogranicni pojas sa Kosovom zvani Kardak, unisteno je dosta objekata, a materijalna steta iznosi 27,6 miliona dinara. Na prvi pogled Presevo i okolina doziveli su stete za vreme rata, iste one koje su zadesile opstine na Kosovu, a gradani su pretrpeli slicna ponizenja, nasilnistva i ubistva. S jednom razlikom - Srbi koji zive u Presevu nasli su se u nepovoljnoj situaciji, jer nisu mogli nista da ucine da zastite svoje komsije. Skender Latifi ("Danas", 26. oktobar 1999.)

Tri datuma iz dnevnika STO NAS NE ZAOBIDOSE Sto nisu lepo On i Oni otisli u Pristinu. Docekalo bi ih svih hiljadu Srba. A, vala, i poneka NATO, alijas UN, marica sa putnim nalogom franko Hag. Usput su mogli, svi zajedno, da svrate u hotel "Grand", na svadbu koju je jedan visoki drzavnik republike Albanije, pravio svom sinu. Beograd, subota 9. oktobar Vece. "Pokvario" mi se auto na Novom Beogradu. Standardni problem, nestao benzin. Stopiram do prve "pumpe" na kojoj benzin toce iz kuvanih flasa Coca-cole. Staje mi jedan "reno 4". Vrata otvara klinac za koga tesko mogu da poverujem da je dorastao za vozacki ispit. "Upadaj!" rece. Udem uz izraz lica koji ne skriva zacudenost. Na zadnjem sedistu jos dva klinca. "Gde ces?" - pitaju u glas. Rekoh im, uz molbu da mi, ako su iz kraja, kazu gde se benzin toci i nocu. Rekose da znaju i da ce me voziti ako i njima kupim flasu. Nisu sigurni da u "ovoj krntiji" ima goriva. Samo sto su ga cornuli. "Od matoraca", pretpostavih. Naravno. Kupio sam im dve flase, pa su me cak i vratili do mog auta. Setih se kad sam ja s drustvom drpisao kljuceve od mojih i vozio gradom "ficu". Pajkani su me uhvatili u Podvorcu. Cale me je odrao od batina, a majka je vezivala kolutove od krastavaca zbog glavobolje i ponavljala: "Sram te bilo, krades!". I ovi klinci sa Novog Beograda ce dobiti svoje batine jednom. Samo, ko ce da odere od batina ove sto kradu cak i zakonima legalizuju? Beograd, ponedeljak 11. oktobar Ukljucim televizor: On i Oni u Leskovcu. Ukljucim radio, On i Oni u Leskovcu. Strah me danas i sporet da ukljucim. Izgleda da je ovogodisnja izborna kampanja pocela bas u Leskovcu. Neunistive gradevine, cija je izgradnja finansirana dobrovoljnim donacijama iz "realnih izvora". A dojce marka 16,5 dinara. Bice, kazu, i 20. Verovatno ce zbog skoka marke da optuze spoljne i unutrasnje neprijatelje i na kuvar knjigu se zakunu da stamparija u Topcideru ne radi, iako su joj obezbedili struju, gas, naftu za nesmetanu proizvodnju. Nece da je pokrenu iako time kvare statistiku permanetnog porasta proizvodnje i zaposlenosti. I gde bas On i Oni u Leskovcu da pocnu. To meni iz inata, da me zezaju kolege s posla: tvoj crveni Leskovac. Taman su me, zbog Novkovica, ostavili na miru . . . Sto nisu lepo On i Oni otisli u Pristinu. Docekalo bi ih svih hiljadu Srba. A, vala, i poneka NATO alijas UN, marica sa putnim nalogom "franko Hag". Usput su mogli, svi zajedno, da svrate u hotel "Grand", na svadbu koju je jedan visoki drzavnik Republike Albanije, pravio svom sinu. Ili jos bolje, da su On i Oni poceli u Podgorici. Tamo em ima vise Srba, em ima manje "marica". Mogli su da povedu i potpredsednika Vlade, onog u ostavci, sto se kleo da ce istupiti iz izvrsne vlasti Republike Srbije ako samo jedan vojnik NATO pakta kroci na Sveto Kosovo. Tako bi dokazali legitimitet svoje vlasti, suverenitet i teritorijalni integritet zemlje kojom, uprkos svim nedacama, uspesno vladaju. A i mene ne bi zezali na poslu. Beograd, petak, 15. oktobar Svratio sam do dopisnistva (Radio Slobodna Evropa, dopisnistvo u Beogradu). Na urednickom stolu nasao sam publikaciju "Raspeto Kosovo - unistene i oskrnavljene srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji (juni - avgust 1999)". Izdavac eparhija Rasko-prizrenska Srpske pravoslavne crkve. U ovom katalogu su slikom i recima dati podaci o unistenim i oskrnavljenim hriscanskim bogomoljama na tlu Kosova i Metohije. Pogledah gde su i prode me jeza. Manastir Svete Trojice i Crkva Presvete Bogorodice u Munistu (u tom selu mi je ranjen komsija za vreme bombardovanja), Manastir Sv. Arhangela Gavrila u Binacu (u okolini Vitine mi je drugar dobio neizlecivi bronhitis na nervnoj bazi posle trocasovnog bombardovanja), SV. Marka Koriskog u Korisu (u blizini Korisa mi je ranjen drugar iz sela gde imam vikendicu, jos ima geler u nozi), Devic pored Srbice (rekose mi da je na putu za Srbicu bratu mog drugara na rukama umro saborac), Manastir Sv. Urosa sa Crkvom Uspenja Presvete Bogorodice u Sareniku kod Gornjeg Nerodimlja, Manastir i Crkva Sv. Arhandela, Crkva Sv. Nikole Letnjeg, Crkva Sv. Stefana, sve u Gornjem Nerodimlju kraj Urosevca (u blizini Urosevca poginuo je jedan od najpoznatijih leskovackih rostiljdzija), Crkva Vavedenja Bogorodice u Dolcu kraj Kline (tu su dvojica, koje sam poznavao iz grada, naisli na poteznu minu i ostali bez nogu), Sv. Vasilija Velikog u Srbici kod Prizrena, Pokrova Presvete Bogorodice u Korisi kod Prizrena (iz okoline Prizrena mi je desetak poznanika jedva izvuklo zivu glavu jer su ih zaboravili prilikom pobedonosnog povlacenja) . . . Pedeset i dve pravoslavne bogomolje. Popaljene, minirane, sa grafitima UCK. Tu su i prekopana groblja, smrvljene svete ikone, mozaici . . . Na prvoj strani kataloga stampana je uvodna rec patrijarha Pavla u kojoj se, izmedu ostalog, kaze: "Niko nema moralno pravo da spokojno slavi pobedu ako jedno zlo zameni drugo, ako sloboda jednog coveka pociva na robovanju drugog". Zeljko Hubac   AFORIZMI   Vojkan Ristic   *Dok je naroda na ulicama oni sa pendrekom nece moci da budu tehnoloski visak. *Zeleci da poseti vodu narod je zalutao u sumu. Pendreka.

Savez za promene promenio - ciljeve protesta SETNJE, PENDRECI, IZBORI . . . Savez za promene i Savez deomakratskih partija su gotovo preko noci promenili ciljeve protesta koji se vec nedeljama, s promenljivim uspehom i odazivom gradana, odrzavaju u gotovo svim vecim gradovima Srbije. Takav preokret i jeste i nije u suprotnosti sa prethodnim zahtevima. Suprotan je jer su celnici SZP bili decidirani - "s Milosevicem nema izbora" i "prvo ostavka pa izbori", a redosled poteza predstavljao je sustinsku razliku izmedu politike SZP i Srpskog pokreta obnove. S druge strane, parola pod kojom su odrzavane demonstracije bila je vise nego opsta: "Promene", pri cemu niko nije mogao biti sasvim siguran da li promene predvidaju monarhiju ili republiku, izbore ili revoluciju, rumunski ili ceski scenario, kakav je njihov plan za Kosovo . . . Reci "demokratizacija", "Evropa", "promene . . . toliko su devalvirale da ih, ukoliko nisu potkrepljene detaljima, vise niko ne shvata ozbiljno. Ipak, "promene" su na trgovima gradova u Srbiji okupile desetine hiljada nezadovoljnika. Malo je verovatno da su to ljudi koji su verovali da ce, ako je bilo najavljeno uoci protesta, Milosevic i drzavno rukuvodstvo zbog naroda na ulicama prosto reci: "Dajemo ostavku", vec je pre rec o iskazivanju misljenja i zelje da se nesto uradi, pa bila to i setnja. Milosevic zbog toga, nije ni jaci ni slabiji i njegove unutrasnje, a spoljnopoliticke pozicije nisu se nimalo promenile - i ranije je bilo jasno da ima protivnika, nije trebalo analiticke sposobnosti da se utvrdi da ce podrska unutar birackog tela biti manja nakon epizode s Kosovom i bombardovanjem, a da ce zima doneti humanitarnu katastrofu. Tim pre bi mogli biti u pravu oni koji prognoziraju da ce demonstracije biti "uspesne", ali samo stoga sto ni socijalistima nije strana ideja o raspisivanju izbora. Neki izvori tvrde da u zemlji ima zaliha energenata koje bi trebalo da se pojave na trzistu (i da traju) tokom predizborne kampanje. Time bi vlast "izasla u susret opoziciji" (ali ne pendrecima kao onomad na uglu Njegoseve i Nemanjine). Nezavisno od ovih najava, SZP i dalje odrzava demonstracije - zlobnici bi rekli stoga sto su pre pocetka najavljivali da ce protesti trajati "do kraja", do ostvarenja zahteva. Taj kraj, po svemu sudeci, nece biti ostavka Milosevica, vec izbori. Pri tom je gotovo apsurdno da ce ove demonstracije zapravo spasiti Dragoljub Micunovic, predsednik Demokratskog centra koji je, samo formalno, clan Saveza za promene. Njegova inicijativa za odrzavanje okruglog stola opozicije i zakljucci koji su doneti dali su i gradanima i opoziciji nadu da bi mogli isposlovati izbore, sto ce SZP najverovatnije protumaciti kao rezultat koji su postigli izvodeci gradane na ulice. Uprkos cinjenici da su zahtevi SZP i SPO identicni, gotovo da nema razloga za verovanje da ce ove dve najvece opozicione politicke grupe ponovo saradivati. Izbora ce, po svemu sudeci, biti, ali ne voljom opozicije. Ne zahvaljujuci njihovom dogovoru, ne zbog naroda na ulici - vec zato sto tako hoce socijalisti. Uostalom, u poslednjih deset godina izbori su ucestala prednovogodisnja zabava. Natasa Bogovic

Godisnjica Zakona o informisanju - parastos slobodi stampe PARAGRAFI U TOPUZU Republicki Zakon o informisanju donet je u Skupstini Srbije 20. oktobra prosle godine po hitnom postupku. Pripremljen je u tajnosti, a izglasali su ga poslanici Socijalisticke partije i Srpske radikalne stranke. Njegovo donosenje izazvalo je zgrazavanje domace i medunarodne demokratske javnosti jer sadrzi niz anticivilizacijskih odredbi kojima se brutalno krsi Ustavom zagarantovano pravo na slobodu izrazavanja i, izmedu ostalog, negira jedna od temeljnih vrednosti prava kakva je pretpostavka nevinosti. Na ovu neslavnu godisnjicu podsecamo da je po odredbama zakona o informisanju osnivac naseg lista Odbor za ljudska prava - Leskovac u januaru ove godine, nakon dva prekrsajna mont-procesa, kaznjen sa 100, a odgovorni urednik Dobrosav Nesic sa 70 hiljada dinara. Zbog toga sto nije platio ovu kaznu Nesic je izdrzao zatvorsku kaznu od 30 dana, od 13. maja do 13. juna ove godine. Novcane kazne su ostale i rezim poslednjih dana pokusava da ih naplati . . . Predrag Koraksic, "Danas" Prekrsajni postupak protiv osnivaca i urednika nasih novina pokrenuo je Radio Leskovac, samo nekoliko dana nakon konferencije za novinare socijalisticke partije Srbije u Leskovcu, na kojoj je predsednik Opstinskog odbora i nacelnik Jablanickog okruga Zivojin Stefanovic rekao da smo "strani placenici". Povodom ove godisnjice objavljujemo deo teksta Milosa Vasica napisanog posle mesec dana primenjivanja Zakona. Tekst je objavljen u zborniku "Sloboda stampe i Zakon o informisanju" koji su izdali Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava iz Beograda i Americko udruzenje pravnika - Centar za jugoistocnu Evropu - verujemo da ce se u njemu prepoznati neki nasi sugradani. Zakon o informisanju Srbije ima jos jedan aspekt, zanemaren iz inercije, posto ne spada u uobicajenu pravnu sferu. Rec je o moralnom aspektu. Naime, donosenjem ovakvog zakona rezim je u veliko iskusenje doveo sva lica sklona ruzakanju (patoloske kverulante, kako to zovu pravnici), lica zlonamerna i pakosna, ambiciozne "patriote" - karijeriste, udvorice, fanatike i uopste onu vrstu polusveta sklonu samoisticanju, sitnicavim osvetama i zavisti. Ovakav zakon njima pruza idealno oruzje:  mogucnost da privatnom inicijativom i za 24 sata finansijski upropaste novinsku ili radiodifuznu kucu stvaranu godinama ili decenijama a na osnovu sopstvenog arbitrarnog i subjektivnog dozivljaja neke inace nesporne vesti ili nekog legitimnog misljenja javne licnosti. Sa moralne tacke gledista, Zakon o informisanju Srbije spada u necasna sredstva, u podlosti tipa dostave protiv trenutno politicki nepozeljnog i time vec ugrozenog sugradanina (na primer: Jevrejin, informbirovac, inoverac, "izdajnik" itd.), sa ciljem da mu se nanese steta, a sebi stekne politicka korist. To je pokusaj da se podstaknu najnizi nagoni i da se ohrabre najgori medu nama: oni koji ne mogu da odole slatkom iskusenju da napadnu bespomocnog, da se kao sesti umesaju u tucu pet protiv jednog. Iz dosadasnjeg iskustva - pogotovo onog najblizeg - poznato je da jedan deo ljudske vrste jednostavno nema snage da se takvom iskusenju odupre. Po svom obicaju, vladalac ove zemlje i sa ovim zakonom racuna na ljudske poroke, umesto na vrline. Stoga drzim da je pribegavanje ovom Zakonu pribegavanje sredstvu necasnom i podlom, nedostojnom casnog, hrabrog, postenog i istinoljubivog ljudskog bica. To je napad na protivnika cije su ruke vezane i koji lezi na tlu. Ako se neko oseti uvredenim i oklevetanim - sto je neizbezna propratna pojava u drustvima koje imaju slobodu stampe - postojeci Krivicni zakonik, Zakon o krivicnom postupku i Zakon o parnicnom postupku pruzaju sve mogucnosti za pravicno i posteno zadovoljenje, ukljucujuci i novcanu naknadu stete. Pravicno i posteno stoga sto su prava odbrane zajamcena i sto okrivljeni ima i vremena i mogucnosti da dokaze istinitost svoje tvrdnje, ako je o kleveti rec. Prava licnosti Krivicnim su zakonikom bila zajamcena i do sada, ali je u krivicnom postupku okrivljeni imao sansu da dokazuje svoju nevinost. Nije novi Zakon o informisanju donet zbog zastite prava licnosti, nego zato da bi ucutkao drugacija politicka misljenja. Rec je o podlom i sramnom sredstvu, nedostojnom casnog i postenog coveka. Zato je gradanska, moralna i patriotska duznost svakog gradanina koji se oseti povredenim bilo kojim sadrzajem sredstava javnog informisanja u Srbiji da posegne za Krivicnim zakonikom i zatrazi posteno i pravicno sudenje, umesto da pribegne Zakonu o javnom informisanju Srbije i tako okalja svoj obraz prekim i nasilnickim protivustavnim postupkom, od koga ce koristi imati samo vladajuca staljinisticko-fasisticka koalicija. U Beogradu, 23. novembra 1998. Milos Vasic

Da se razumemo STA CE VAM MRTVAC ? Zorica Kojic Pitali su me da li rock'n'roll ima veze s amnestijom, demokratijom, revolucijom, protestom manjinskih grupa, obespravljenim rasama, religijama u konstantnoj ugrozenosti, zenama, izvesnim krokodilskim vrstama, polarnom lisicom i zagadenim zalivima, tim "jezovitim jaslama trulezi" kako bi rekao mesje Detus, sa teozofijom i agrikulturacijom, sa plutokratama koji najzad diktiraju tempo njegove industrijske dimenzije, sa muzama, homoseksualnoscu, s Hristom, Prustom i Dzojsom, sa banalnoscu, sa izmotavanjem, sa metempsihozom (metem psi kozom, to u Uliksu), sa drogama i drogicama, te dakle sa smrkanjem, bodenjem, lizanjem, zavijanjem, seckanjem, umotavanjem, podgrejavanjem, iskuvavanjem, sidom i hepatitisom, vanrednim seksom, perverznim seksom, seksom prljavim, promiskuoznim, skroz nastranim, platonskim, seksom jedan na jedan i uopste u svim srazmerama, sa dekadencijom i Vergilijem, sa leproznom cegrtaljkom i promasenim svestenstvom, a onda i sa arhivama i enciklopedijama, sa pedantnom i marljivom manijom kolekcionarstva, sa znojenjem i srcanim udarima, sa spavanjem pod mostovima i nemanjem licnog pribora, licnih dokumenata, licnih zuba ili, naprotiv, imanjem svega i jos pozlacene gitare i naliv-pera i cekovne knjizice, sve do aviona i bazena i po meri