U OVOM BROJU: Bojan Toncic: CAST I VLAST Ljubomir Petrovic: NE CINI ZLO DA DODE DOBRO Marija Mitrovic: NAROD NISTA NECE POZLATITI Zoran Rakic: "LICNOST, BORAC, HUMANISTA . . ." Zoran Stankovic - Papi: BERLINSKI ZID NIJE PAO Zoran Rakic: CUVARI PARALELNOG SVETA; NECU DA SE POKLOPIM USIMA Dobrosav Nesic: IZVESTAJ O STANJU LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI Verica Barac: GRADANSKA BORBA ZA OPSTANAK Gradimir Nalic: SUD POTREBE Zoran Rakic: NEKI NISU DOSTUPNI Dimitrije Draskovic: PORODICNI SUD ne tako davno . . .ne tako davno . . .ne tako davno . . . SPO CE ODUZETI LEBANSKU POVELJU MIRI MARKOVIC Natasa Bogovic: LESKOVAC - CENTAR ZVANICNE SPOLJNE POLITIKE Zeljko Hubac: "LEZERNO" I NIKAKVO VASPITANJE Jovan Despotovic: INDIVIDUALNA KULTURA PROTESTA Zorica Kojic: VIZIJE BARIKADA

CAST I VLAST Leskovac je dobio pocasnog gradanina, a Lebane gradanku. Otvoreni su nezavrsena zeleznicka stanica, "obnovljeni" most kod Cenovca koji je zatvoren u strahu od novih kolatelarnih zrtava i telefonska centrala koja radi vec tri meseca. (Time se u ovom broju na duhovit, ali i ozbiljan nacin bave stalni saradnici naseg lista). Vladajuci bracni par sisao je 300 kilometara juznije, na najzaostaliji deo Balkana, da se cinicno naruga glasacima, demonstrirajuci sve karakteristike poslednje tiranije u Evropi. Udvoristvo lokalnih poverenika, pokazalo se, poprima groteskne razmere, dok je podrska "postovanog naroda" morala da bude iznudena pretnjama, uz nevidene mere bezbednosti. Izgleda da se neko mnogo boji. Predrag Koraksic, Danas "Vlast je losa, losa je i opozicija, nikom ne verujem, svi su me prevarili", prebire po glavi vlasnik aktivnog i pasivnog birackog prava, zeljan promena, ali nezainteresovan da u njima ucestvuje. Tu negde, izmedu vlasti i opozicije, smestile su se nevladine organizacije, "treci" ili civilni sektor, sa gradanskim parlamentima kao autenticni odgovor na rezimsko ugrozavanje prava na zivot. Njihovu poziciju mozda najbolje ilustruje stav Ivana Marovica, aktiviste Studentskog pokreta "Otpor", izrecen na sednici Gradanskog parlamenta Srbije pocetkom novembra u Crepaji: "Jedino podrskom opoziciji mozemo da smenimo ovaj rezim. Posle cemo da smenjujemo njih, jer dobro znamo i sta su oni radili. Zavidece Milosevicu na udobnoj celiji u Hagu, jer cemo njih da strpamo u Sremsku Mitrovicu!". Vredi razmisliti. B.T.

Sudbina Gorana Zisica, nazarena iz Leskovca NE CINI ZLO DA DODE DOBRO Pozivanjem na biblijski i ljudski princip iz naslova ovog teksta, na odredbe Ustava SR Jugoslavije kojima se dopusta pravo na civilno sluzenje vojnog roka, kao i na godinama iskazivanu spremnost da sluzi na dobro drustvu, bez oruzja, u civilnim, zdravstvenim i drugim ustanovama, tridesetpetogodisnji Leskovcanin Goran Zisic, hriscanin - nazaren po veroispovesti, nije uspeo da zadovolji apetite vojnih i vrhovnih vlasti za sto vise zrtava "u odbrani otadzbine". Presudom Vojnog suda  u Nisu od 5. maja 1999. godine osuden je na dve godine zatvora zbog "neodazivanja na pojedinacni vojni poziv koji je licno primio 24. 03. 1999. godine i neodlaska u naznacenu ratnu jedinicu". Ponudenu "odbranu" sluzbeno dodeljenog branioca, u ciju sadrzinu ne bi imao prava uvida pre iznosenja na procesu, Zisic nije prihvatio i latio se zaludne, ali za njega jedino moguce odbrane - svojom istinom i verovanjem da zajednici moze da sluzi samo cineci dobro i pomazuci drugima. Od 29. aprila, kada je lisen slobode, umesto da je na svom skromno placenom radnom mestu u leskovackoj stampariji "Napredak" ili, kako je sam ponudio, "da u zdravstvenim ustanovama, bolnicama, starackim domovima, invalidskim ustanovama, zavodima za slepe, bude od koristi svom narodu", Zisic izdrzava kaznu u Kazneno - popravnom zavodu u Nisu, cime se, kako je uobicajena formulacija u obrazlozenju presuda, "postize svrha kaznjavanja". Vojnim vlastima su dobro poznata moralna i verska nacela ovog vrednog i tihog coveka. O njima ih je vise puta usmeno i pisano obavestavao, a odlucnost da ostane pri svojim stavovima i ne zaduzi vojnu uniformu vec je "odradio" u leskovackom zatvoru gde je jos 1992. godine izdrzao kaznu od 40 dana zatvora. U pismu Vojnom odseku Leskovac od 25. februara 1999. godine Zisic istice: "Kako sam vojni rok sluzio jos 1982/83. s oruzjem, a kao neformirana licnost i osoba koja ne poznaje Boga, to sam apelovao vise puta na Vas da iznadete resenje da budem koristan otadzbini, ali u skladu sa mojim izgradenim zivotnim i verskim stavovima, te postujuci moje pravo na slobodu veroispovesti i u skladu sa mojom savescu. Verujem da za to postoje ustavne i zakonske mogucnosti". Isticuci da je "i sam svedok velikog zla u svetu, ali dubokog uverenja da se cinjenjem nasilja, odnosno odgovorom zla na zlo, mrznje na mrznju, ne dolazi na dobro", Zisic u istom pismu trazi da mu se, shodno ustavno i zakonski proklamovanom pravu na slobodu veroispovesti i prigovor savesti, omoguci izvrsenje vojne obaveze u nekoj od zdravstvenih ustanova koje je je Ministarstvo odbrane utvrdilo za civilno sluzenje vojnog roka ili na drugi nacin, kako kaze "od koristi svome rodu". On predlaze i da ponovo odsluzi vojni rok od 24 meseca u civilnoj vojnoj sluzbi, odnosno ustanovi. Njegova ponuda za "sluzenje narodu" je usvojena sto se tice roka - ali ne i mesta sluzenja. Navikao da radi sa drugima i za druge, ali ne i protiv drugih, za ovih sedam meseci zatocenistva ocuvao je snagu svojih uverenja da "na zlo ne treba uzvracati zlom"i u svakodnevnom radu i u kontaktu sa ljudima zadobio nepodeljene simpatije i postovanje. Nema mogucnosti da kontaktira sa svestenikom, da cita versku literaturu koju su mu poslali clanovi porodice i nije dobio odgovor na zalbu koju je uputio Ministarstvu pravde. Nekada su deca u ovdasnjim skolama ucila da se domovina brani "i lepim vaspitanjem". Sadasnji udzbenici preporucuju polaganje zivota za otadzbinu, zapravo za one koji je, na nesrecu, predstavljaju, sto je, naravno, "vrhunski zalog patriotizma". U takvom svetu ima mesta samo za uzaludnu pogibiju ili komforno sepurenje patriotizmom preko tudih grobova. Nema mesta za trpljivu i iskrenu, skoro mazohisticku toleranciju i trpeljivost Gorana Zisica i sestorice njegovih istomisljenika u niskom zatvoru. Ni za stotine hiljada mladih ljudi u Srbiji koji drustvu hoce da sluze znanjem i radom, a ne glavom na panju. Posto u klasicnim zatvorima za takve ljude ni izbliza nema dovoljno mesta, odlike ovih ustanova poprima cela Srbija. Ljubomir Petrovic

Nenadoknadive stete i nadoknada drzave NAROD NISTA NECE POZLATITI Iza poginulih u besmislenom ratu ostaju nezbrinute porodice koje rezim koristi u propagandne svrhe Pripovetka Laze Lazarevica "Sve ce to narod pozlatiti" na tako dirljiv nacin opisuje sudbinu stanovnika Balkana da stalno gine u nekim ratovima, gubi ruke, noge, ostaje slep ili vezan za invalidska kolica. U vreme kada se citav ljudski rod i sva raspoloziva tehnologija stavljaju na raspologanje Njegovom Velicanstvu Coveku da bi sto duze i kvalitetnije ziveo prozivaju se "ludim narodom" oni koji svoje nasmejane mladice tako lako pretvaraju u "topovsko meso". Izgubljeni clanovi porodice su nenadkonadiv gubitak, bas kao i izgubljeno zdravlje. U poslednjem ratu takvih je gubitaka bilo mnogo. Ovu ratnu avanturu, inacenje sa celim svetom, mnogi ljudi su platili zivotom. Iza njih su ostale nezbrinute porodice kojih ce se rezim secati samo u interesu vlastite propagande. Te porodice, kao i ljudi ranjeni u ratu, imaju pravo na novcanu naknadu od drzave, ali se do nje, po pravilu, vrlo tesko dolazi. - Tuzba protiv drzave odnosno Saveznog ministarstva odbrane moze biti podignuta u svakom slucaju u kojem do smrti ili ranjavanja nije doslo zbog grube nepaznje. Prema tome odgovornost drzave je objektivno veoma siroka - objasnjava leskovacki advokat Zoran Petrovic. Tuzba se, kaze, ne moze podici ukoliko je neko izvrsio samoubistvo (na Kosovu to su ucinila dva pripadnika Vojske Jugoslavije sa podrucja Vojnog odseka Leskovac). - Do 1995. godine takvi sporovi sa drzavom su uvek resavani u korist tuzioca. Razlog tome je sto mi, navodno, u ratovima na podrucju Hrvatske i Bosne "nismo ucestvovali", pa nije bilo uputno dizati galamu oko toga. Posle toga situacija se promenila i generalni zakljucak bi bio da se u tim procesima ide na odugovlacenje - kaze Petrovic. On iznosi jedan paradoksalni primer. "Rec je o vojniku - vozacu koji je 95-procentni invalid. Nastradao je tako sto je vozio kamion municije u prvim borbenim redovima na hrvatskom ratistu. Isao je, po naredenju staresine, kilometar od borbene linije, gde je doslo do sudara u kojem su poginula dva vojnika. Vojska odbija njegov tuzbeni zahtev jer nije vozio prilagodenom brzinom. Zamislite, jedno ratiste sa znakom o dozvoljenoj brzini. Ali, drzavni budzet je prazan i ide se u razne krajnosti samo da se ne plati", istice nas sagovornik. Pored vec navedenog, pravo na tuzbu imaju jednako vojnici i mobilisani. Za pocetak potrebno je da se obrate Vojnom pravobranilastvu u Nisu, VP 3755 zahtevom za nadoknadu stete. Rok za odgovor je tri meseca. Posle tog roka ostecena strana moze podneti tuzbu ukoliko je nezadovoljna visinom odstete. - Prema prebivalistu tuzioca spor se moze voditi u Leskovcu, ali je, ipak, mnogo bolje tuzbu podneti Prvom opstinskom sudu u Beogradu. Naravno, potrebna je i celokupna dokumentacija u vezi sa dogadajem. I pored svih trikova koji su na raspolaganju drzavi, ne treba odustati - kaze Zoran Petrovic. Marija Mitrovic

Drugarica Markovic - pocasna Lebanka "LICNOST, TVORAC, HUMANISTA, MISLILAC . . ." Kad sam nekoliko dana posle osmonovembarskog pocasnog proglasavanja procitao u svom omiljenom dnevnom listu belesku iznerviranog kolege, bi mi na trenutak krivo. Bio sam, eto, privilegovan da na kratko osetim svecarski vremeplovni stimung poznih sedamdesetih, usred Lebana, pri kraju veka. Cak sam tom prilikom osetio grizu savesti sto nisam poveo prijatelje da i oni malo pobegnu od surove svakidasnjice. Iznervirani kolega, pak, bio je u prilici da sa vremenske i prostorne distance, iako iznerviran, mnogo trezvenije razmislja. "To sto je uradilo Lebane, nije smelo da nam se dogodi". - kaze on i zakljucuje da ime ove prestonice JUL asocira na nestasicu hleba. U svakom slucaju, profesorica Markovic postade pocasna Lebanka. Evo obrazlozenja: "Profesor doktor Mira Markovic, licnost je ogromne stvaralacke energije. Ona je tvorac programa Jugoslovenske levice, humanista, mislilac, analiticar aktuelnih politickih i socioloskih dogadanja u svetu . . . Nemerljiv je doprinos profesora doktora Mire Markovic u ostvarivanju i konkretizaciji programskih nacela Jugoslovenske levice u opstini Lebane. Njeno delo i samopregoran rad bice nam inspiracija i ubuduce. Zato smo joj neizmerno zahvalni . . ." Iste ove reci je izgovorio otvarajuci svecanu sednicu Skupstine opstine Lebane njen predsednik Gojko Marjanovic, sef lokalnog JUL-a i direktor nekoliko lebanskih drustvenih preduzeca. Opisujuci rat i nasu aktuelnu stvarnost u kontekstu doprinosa porodice Markovic - Milosevic, on je pomenuo i supruga profesorice Markovic, aktuelnog predsednika SRJ. "Nisu pobedili oni, vec mi - svoj na svome. Pobedili smo mi koji imamo predsednika Slobodana Milosevica. Predsednika koji ni pred jednom silom ni ucenom poklekao nije, predsednika koji je simbol naseg otpora, nase borbe za pravdu, istinu, obnovu, dostojanstvo, suverenitet, integritet i ugled Jugoslavije u svetu. Nas narod je ponosan i srecan jer za predsednika ima Slobodana Milosevica . . ." Doktorka Leposava Milicevic je izrazila nezadovoljstvo svoje partije radom Savezne vlade, ogorcenje zbog ponasanja "takozvanog zapada" i gnusanje zbog onoga sto se desava u Crnoj Gori, a posebno odvratnost prema svemu sto cini takozvani Savez za promene. Pri kraju ove uspele predstave, dok su se gosti jos uljuljkivali u slikama radnih pobeda, ocuvanog dostojanstva zemlje, ekonomske i svake druge ravnopravnosti gradana . . . kad je carolija pocela da cili, sarmantna voditeljka je najavila kant-autora Radoslava Laleta Jovanovica i njegovu patriotsku pesmu "Ovo je moja zemlja . . ." Predrag Koraksic, Danas Predsedniku je odaslat i telegram: "Ponosni na Vas i Vas nemerljivi doprinos u obnovi zemlje, javljamo Vam iz Lebana povodom 8. novembra, Dana nase opstine, da smo postigli znacajne rezultate u drustvenom i ekonomskom razvoju, da smo izgradili nekoliko znacajnih objekata i zapoceli nove. Na tome necemo stati . . . Obnova zemlje postala nam je trajna inspiracija za dalji ritam naseg razvoja. Sledimo Vas put . . ." - citala je nadahnuto starija maloletnica, ucenik treceg razreda srednje skole. A napolju, novembarska kisa, uvlaci se u kosti. U kurtoaznom razgovoru o vremenu, jedan od mestana rece da ta kisa pada neprestano poslednje tri godine, mozda i duze. Niko vise i ne obraca paznju, bave se ljudi drugim stvarima - najcesce umetnoscu prezivljavanja. Naravno, bilo je 8. novembra pod kisom svecanih otvaranja, polaganja temeljaca i ostalih prigodnih trenutaka. A opozicija vrti glavom. Tvrde da je Lebane po nacionalnom dohotku, na samom republickom zacelju. Zabrinuti su zbog masovnog emigriranja u inostranstvo. Zale se da su plate u Lebanu cetvrtina hiljadarke - dinara. Nabrajaju firme pod stecajem i tvrde da je, sto se njih tice, drugarica Markovic zasluzila titulu "persona non grata". Zoran Rakic

(Pre)ziveti u Miringradu Uprkos godinama iskustva, nikako da dokucim tu prisnu vezu izmedu grubih paorskih ruku mojih zemljaka i sarenog svetla sofisticirane tehnike televizijskog emitovanja. Nema te slavske besede koja moze da nadmasi utisak koji ostavlja poluobrazovana, sprahfelericna spikerka sa Devnika RTS-a. Treba mi skener da ih slikam i da vidim sta misle, danas 15. novembra dok na kolima sa konjskom zapregom, vozeci tovar kupusa idu na pijacu gazeci reku. Zasto ne idu preko cenovskog mosta kojeg im je Bojic otvorio 8. novembra? Ni glavu ne okrecu ka njemu. Samo se cuje fijuk bica kojim pozuruju konja da ne bi culi cvilenje napuklog betona na glavnom nosecem stubu, zbog cega je novosagradeni most "do daljnjeg" zatvoren. Radoznao sam da saznam otkud taj svecani pogled ka sopstvenom telefonu, nakon sto su videli na TV da je neki tamo julovac telefonirao iz Sumana, "pustajuci u rad novu poluautomatsku centralu sa bezbroj prikljucaka" . . . taj isti telefon, najskuplji na svetu (1.000 DM prikljucak), radi tom istom TV gledaocu vec tri meseca i zbog njega je to selo ostalo sa najmanje krava u Srbiji. Ne bih imao nista protiv da se doticnog datuma svetkuje, ali kad bi svemoguci julovci, osim sto senluce za tude pare, izmislili modem kojim bi se telefoni muzli. Nema ovde slucajnosti, ma koliko se mi lakoverno hvatali za nju misleci da je "briljantna pobeda JUL-a u Lebanu" bas to. Ne, Lebane je za levicu vaznije od Beograda, ono je definitivno pitanje politickog prestiza zato sto iz njega treba, kao iz Vitlejema, da prostruji vera kako Berlinski zid nije pao. Sto se Lebana tice, ovaj je iskaz notorna cinjenica jer u prostoru do koga dobacuju jedino talasi RTS moguce je izgraditi mnogo cvrsce zabrane od onih koji se zidaju ciglom i malterom. Prostor prezivljavanja ovdasnjih ljudi davno je definisan. O njihovim korenima svedoci, izmedu ostalog, Justiniana Prima - dobro ocuvan vizantijski grad, duhovni centar Balkana u VII veku. Covek roden na ovim prostorima, mimo logike, iz (umetnickog!?) hira, napravi ogroman grad koji je trajao dok je on bio ziv. Danas, i daleko juce, ovde nije bilo naivnih i inih umetnika koji ljube skute vlastima i menadzerima, pozirajuci ne bi li bili primeceni. Nekako sa zebnjom formulisem jednog pravog umetnika, sa genetskim integritetom, kao prvog svetskog naivca performera, gospodina Ljubu Klonfera. Usred Miringrada on na magaretu kome je zavezao prazne kante za rep, projase glavnom ulicom vracajuci se sa benzinske pumpe. Pored njega (njih) skakuce ovan kome se izmedu rogova klati titovka sa petokrakom. Ili MIka brica. Usred milionskih cifara dotacija za neodraslu lebansku privredu, usred silnih ucena i potkupljivanja spram mnogobrojne (?) prikrivene i malobrojne otvorene opozicije - sazove miting gradanskog protesta. Bez obzira sto se niko nije odazvao, ovaj cin i nije bio politicki vec umetnicki. Samostalno, niotkoga poduprto, organizovanje mitinga u Miringradu je pre svega artisticki, a ne politicki spektakl. Na kraju, jedna uteha. Ovde su ljudi lepi. Ako u fakultetskim aulama primetite devojku koja se svojim cistim i zdravim tenom, vlaznim i bistrim pogledom, nenametljivim a sigurnim hodom, izdvaja iz gomile - budite sigurni da je iz Lebana. Zoran Stankovic - Papi

Mediji u Leskovcu CUVARI PARALELNOG SVETA Kad se covek osmeli da istrazuje fenomen lokalnih medija, posle mnogo neprijatnosti dode na sam pocetak. Ovde kod nas postoje dva paralelna sveta. Iz jedne dimenzije izvestavaju novinari kontrolisanih medija. Iz druge, podrazumeva se, oni drugi novinari. Normalno, i izvestaji su razliciti, a ono sto je zabelezeno u jednoj dimenziji, nije se dogodilo u drugoj. A u cemu je razlika? Obicno je problem napuniti psilozoma informativnu emisiju koju kontrolise lokalna samouprava. Nema dovoljno tema. Kad se to desi, novinari dobijaju priliku za nadahnute osvrte, beleske i komentare. Ako prebegne u drugi tabor, novinar ne moze da postigne o svemu da izvesti. Svuda vrvi od zivota. Na zalost, gorak je to zivot. Bar za sada. Mediji u Leskovcu vuku za sobom bar dve hipoteke. Jednu jos od zimskih protesta 1996-97. kad je nezadovoljstvo dela naroda ignorisano kao da ne postoji. Isto se ponovilo letos i jesenas, i to pod prozorima Televizije Leskovac. Zato nije cudo sto su ozlojedeni gradani najcesce odlazili pred Televiziju da se bune. Druga je hipoteka iz rata. Osim sto su rizikovali zivote tokom dezurstava i izvestavanja sa terena, novinari i tehnicari su osetili na svojoj kozi opravdano nezadovoljstvo publike. Televiziji Leskovac se desavalo da ne izvesti o nekoliko sati avionskog nadletanja grada, sto je za posledicu imalo nekoliko sati neprestanog telefonskog protestvovanja. Za ovaj dogadaj, i sve nepotrebne lazi i precutkivanja, odgovorna je cetvoroclana komisija za informisanje. Bez znanja i odobrenja ove cetvorke nista se nije smelo mada niko nije saznao kojim aktom je komisija formirana i zasto je jedino u Leskovcu na snazi bio takozvani drugi stepen cenzure". Po naredenju Aleksandra Davinica, tadasnjeg vrsioca duznosti direktora Televizije Lesdkovac, jedino novinari ove kuce nisu smeli da razmenjuju informacije sa kolegama iz drugih informativnih kuca o ratnim dejstvima. Jednom izgubljeno poverenje tesko se vraca. Nije zato cudo da publika nema dobro misljenje o svojim medijima, pa, kao u vreme okupacije, glad za informacijama zadovoljava konzumirajuci strane informativne programe. Dok se situacija ne razbistri, gradani koji drugacije misle nece postojati. Oni se, sto se tice Televizije, radija  i lokalnog lista "Nasa rec", nalaze u onom drugom, paralelnom svetu. Za njih lokalni mediji nisu nadlezni. Zoran Rakic   Pismo javnosti NECU DA SE POKLOPIM USIMA Godinama sam radio u lokalnoj televiziji ciju redakciju gledaoci zovu tokom dana i - psuju. Lica s ekrana neukusno stilizovana, izgovor falican, a suvisle recenice u deficitu. Ni dobro placen ucitelj lepog ponasanja nije pomogao. Ne psuje, medutim, publika jedino zbog toga, vec zato sto gleda informativni program i ceka na istinu, a ne doceka. Umesto prozora u svet vidi se partijski bilten. Umesto televizije svih gradana transmisija misli Zivojina Stefanovica, predsednika lokalnog SPS-a, Bozidara Vuckovica, potpredsednika, Milorada Vasiljkovica, sefa JUL-a, opstinskih ljudi, omiljenih privrednika i ostalih iz nomenklature koji jedini poseduju crvenu ulaznicu za ulazak u TV studio. Sve sto se mimo tog kruga dogodi - nije se dogodilo. Onda gradani kojima makar demagoski ta televizija pripada zovu i negoduju. Srecu me na ulici i pitaju da li me je sramota. Jeste, sramota me j. Zato sam odbio da uredujem informativni program i podneo neopozivu ostavku. Necu da mi diktiraju tekstove koje potpisujem. Nisam zato ucio skolu. Necu da zmurim kad mi kazu da zmurim i da se poklopim usima kad cujem ono sto moja publika zeli da zna. Drugovi o kojima je rec su izabrane i javne licnosti ciji su potezi podlozni kritici javnosti. Necu da gledam kako zaposljavaju rodake, komsije i pulene visokih licnosti koji po pravilu nemaju potrebne kvalifikacije, a predstavljaju se kao novinari. tako srozavaju ugled profesije, a status novinara svode na poziciju nadnicara. Necu da budem svedok partijskog preuzimanja televizije u kojoj radim, putem najavljene "transformacije". Ona pripada i nama koji nismo clanovi. Necu da mi sefuju partijski ljudi skromnih performansi koji se prlikom susreta sa necijom diplomom, talentom, znanjem ili iskustvom hvataju za batinu. Istorija pamti da su zbog takvih mnogi trpeli sikaniranja i na kraju povili kicmu ili otisli medu redovne pacijente psihijatra. Degradirani, ponizeni, nazvani "sredstvima javnog informisanja", stavljeni postupkom uravnilovke u isti sesir sa kolegama koji "nisu ni za gde su" - novinari u unutrasnjosti odavno ne brane interes gradana da saznaju istinu, jos manje ideologiju i vladajucu partiju. Novinari u vladajucem ustrojstvu cuvaju postojecu raspodelu moci, uticaja i bogatstva. Za to, naravno, osim skromnih i neredovnih plata ne dobijaju nista. Nije tu Leskovac ni u cemu poseban. Svuda je zrelo za NECU! Zoran Rakic, novinar TV Leskovac

GRADANSKI PARLAMENT SRBIJE IZVESTAJ O STANJU LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI Brojni protesti u Srbiji 1999. godine pokazali su da kod gradana preovladuje svest o nuznosti radikalnih promena kojima se jedino moze izaci iz sadasnjeg nepodnosljivog stanja. Prvu iskru pobune protiv sulude krvave ratne avanture predstavljala je pobuna leskovackih rezervista koji su jos 17. marta demonstrativno odbili da zrtvuju svoje zivote zarad neostvarivih ciljeva i nedostojnim metodama, za koje se vec znalo. Nakon skoro tromesecnog ratnog haosa, brojnih zrtava i razaranja, straha za egzistenciju, gradani su poceli da se oslobadaju straha i traze odgovore na pitanja zbog cega smo dosli u takvu situaciju, nije li moglo drugacije, sta smo dobili, a sta izgubili i kako dalje. Tanja Valic, Danas Uprkos represivnim metodama rezima, zabranama i rasturanju skupova, ogranicenju kretanja, provokacijama, zastrasivanjima, prebijanjima, hapsenjima, medijskim lazima i brojnim drugim sredstvima, gradani Srbije, u mnogim slucajevima spontano, poceli su svoje oslobodenje od godinama nametnutog straha kojim se svaki autoritarni rezim najradije sluzi u cilju drzanja ljudi u pokornosti. Ovaj gradanski bunt je utoliko znacajniji jer je bio masovan i u onim sredinama koje su do sada smatrane uporistem duhovnog konzervativizma i pristajanja na svaki zaokret vlasti. Mada je do sada u Srbiji propusteno mnogo  prilika da se sprece ratovi, razaranja, ekonomska propast i izolacija, borba za slobodno, tolerantno i demokratsko drustvo i postovanje ljudskih prava i sada ima jednak smisao kao i ranijih godina, jer ukoliko ne dode do promena neizbezna je dalja degradacija svih vrednosti, jos vece siromastvo, glad, moguci novi sukobi. Upravo je i karakter ovogodisnjih protesta i demonstracija potvrdio da su gradani ustali u odbranu poslednjeg sto im je preostalo - prava na zivot, na golu egzistenciju. Ovakav nivo ugrozenosti egzistencije ljudi mora biti presudan u brisanju razlika izmedu politickih partija, sindikata, nevladinih organizacija i svih koji se bore za opstanak Srbije i njenih gradana. Preovladujuce raspolozenje gradana koji su se minulih meseci okupljali i jos uvek se okupljaju, govori u prilog teznji da dode do promena mirnim putem ali i protiv liderskih sujeta i ambicije da se unapred obezbedi mesto u vlasti. Opsti sunovrat drzave, drustva i pojedinca koji je ove godine dostigao svoju najnizu tacku, kao i ocigledna resenost vlasti da nastavi  i pojaca praksu koja je dovela do ovakvog stanja, ne ostavljaju drugu mogucnost osim zajednickog nastupa i koordinisane akcije svih kojima je stalo do postovanja ljudskih prava kao temelja za pravu obnovu Srbije i perspektive njenih gradana. Odbor za ljudska prava Gradanskog parlamenta formiran je sa ciljem da prati narusavanje ljudskih prava u Srbiji, pre svega razlicitih vidova represije nad ucesnicima gradanskih protesta. Nakon dvomesecnog pracenja stanja, u ovoj oblasti, Odbor konstatuje da se iz dana u dan pojacava represija i narusavaju elementarna ljudska  prava na slobodno izrazavanje misljenja, okupljanje i demonstriranje. Rezim je nastavio i grubo, sistematsko krsenje prava na posteno sudenje, rad, socijalnu i zdravstvenu zastitu, informisanje . . . Nije prekinuto narusavanje ustavnih odredbi o nepovredivosti stana, tajnosti poste i sredstava opstenja. Najava takozvanih policijskih popisa, niz nerasvetljenih ubistava i svakodnevna upoterba sile nad demonstrantima neki su od karakteristicnih momenata politickog miljea u Srbiji. Ocigledno je da vlast ne propusta priliku da podstakne strah i nesigurnost gradana, a odsustvo istinskog parlamentarnog zivota, javnosti i civlizovane komunikacije cine atmosferu pogodnom za nekontrolisanu demonstraciju sile u svim segmentima ivota. Ovom prilikom ukratko podsecamo na neke karakteristicne slucajeve do kojih je Odbor dosao pracenjem medija, medusobnom saradanjom clanova Parlamenta u skladu sa nasim dogovorom u Arilju i uz pomoc Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava. O svim slucajevima Odbor je obavestio AMNESTY international i Human Rights Watch. U slucaju Bogoljuba Arsenijevica Makija, slikara iz Valjeva, prekrseno je pravo na posteno sudenje, a kazna od tri godine zatvora izrecena je uprkos kontradiktornim izjavama svedoka i bez uvazavanja iskaza svedoka odbrane. Istovremeno, ovaj slucaj predstavlja ekvatantan primer povrede prava na adekvatnu medicinsku zastitu. U Valjevu teku i prekrsajni postupci po Zakonu o okupljanju gradana protiv vise lica, ucesnika u mirnom okupljanju clanova "Otpora". U Leskovcu se nastavlja krivicni postupak protiv Ivana Novkovica. Ovim sudenjem bez dokaza, na bazi iskonstruisanih optuzbi, pravosudni organi vrse pravdu u ime povredene sujete lokalnih mocnika. Svetozar Rakovic, odgovorni urednik lista "Sindikalni poverenik", ucesnik u gradanskom protestu, tesko je pretucen i doveden dezurnom sudiji za prekrsaje u Beogradu uz moralno diskreditujucu prijavu i na osnovu resenja sudije Slobodana Milosevica izdrzao je kaznu od trideset dana zatvora. Isti sudija osudio je na deset dana zatvora uglednu novinarku Desu Trevisan. Protiv vise lica, ucesnika na protestima SZP izrecene su prekrsajnim postupcima kazne zatvora, mnogi ucesnici su tesko pretuceni u intervencijama policije od kojih su najdrasticniji slucajevi Anike Krstic, prevodioca, maloletnog A. M., profesora Ljubomira Madzara, Slavise Lekica, novinara i drugih. Po privatnim krivicnim prijavama dr Milovana Bojica i Borke Vucic vodi se vise politickih procesa za krivicno delo klevete protiv ucesnika protesta SZP. Nastavlja se krivicni i prekrsajni progon jednog od organizatora mitinga Saveza za promene Cedomira Jovanovica. Citav niz pogibija clanova politickih stranaka, podmetanje eksplozivnih naprava i slicno unose nesigurnost i strah u krugove neistomisljenika rezima. Predrag Koraksic, Danas Pred Vrhovnim sudom Srbije nastavlja se postupak protiv Biserke Apic iz Sremske Mitrovice koja je prvostepenom presudom osudena na kaznu zatvora od cetiri meseca zbog uvrede sefa drzave. U poslednja dva meseca u ekspresnim prekrsajnim sudenjima po Zakonu o informisanju astronomske novcane kazne izrecene su dnevnim listovima Danas (280.000 dinara), Blic, Glas, kao i vecem broju lokalnih listova. Kaznjen je i Cedomir Jovanovic, kao urednik biltena SZP "Promene" sa 350.000 dinara. Redakcije beogradskih nezavisnih dnevnika i stamparije: "ABC grafika" u kojoj se stampaju "Promene" opsedala je Finansijska policija koja je izricala visoke novcane kazne. Pritisci na medije nastavljeni su i kroz izjave celnika socijalisticke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Srpske radikalne stranke u kojima se novinari i urednici etiketiraju karakteristicnim vokabularom kao "placenici", "spijuni", "petokolonasi" i "fasisti". Nebojsa Ristic, urednik TV "Soko" izdrzava jednogodisnju zatvorsku kaznu zbog isticanja plakata ANEM-a na prozor redakcije. Smatramo da ovaj slucaj treba aktuelizovati skretanjem paznje javnosti na sve aspekte presude. Odbor ovom prilikom zeli da upozna Parlament sa slucajem Gorana Zisica, nazarena iz Leskovca koji u tamosnjem zatvoru izdrzava dvogodisnju kaznu zbog toga sto je odbio da ucestvuje u ratu, pozivajuci se na Ustavom zajamceno pravi na prigovor savesti. Ovaj, kao i brojne slucajeve dezertera, preuzece Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava koji paralelno sa zastupanjem ovih ljudi vodi kampanju za donosenje Zakona o amnestiji. Odbor ce nastaviti da prati ugrozavanje ljudskih prava po oblastima koje smo ovom prilikom dotakli i ocekuje vecu pomoc, pogotovo za slucajeve koji ne dospevaju u medije. Obavestavacemo o rezultatima nasega rada domacu i stranu javnost i medunarodne organizacije koje se bave zastitom ljudskih prava.. Predsednik Odbora  Dobrosav Nesic

Iskustva iz Cacka GRADANSKA BORBA ZA OPSTANAK Gradanski parlament Cacka u vreme NATO bombardovanja, kao spontani protest gradana protiv trenutnog rezima i njihovog porodicnog rata protiv 19 najmocnijih zemalja sveta, kojim su nam, nakon deset godina suksecivnog oduzimanja jednog po jednog ljudskog prava, direktno udarili na ono osnovno pravo - na zivot. Na prvim protestima tokom bombardovanja Gradanski parlament je pozvao gradane da ne nasedaju na travestiju patriotizma i odbrane zemlje, da ne sumnjaju da NATO bombe na Jugoslaviju padaju sa Dedinja, duzim putem preko Vasingtona i Avijana i da ne veruju u nove velike neprijatelje Srbije, albanski narod koji samo zeli isto sto i ostali narodi Jugoslavije - kraj Slobodana Milosevica i pocetak normalnog zivota. U otvorenim pismima koje smo sa tih prostora slali predsednicima Jugoslavije i Srbije, osim zahteva za prestankom rata i etnickog ciscenja, trazili smo da nas sugradanin Velimir Ilic bude osloboden bezrazloznog policijskog gonjenja. Po prestanku ratnog stanja, Gradanski parlament Cacka je pomogao Savezu za promene da odrzi prvi posleratni miting u Srbiji. Od Radio Cacka smo dobili besplatan termin za svoju emisiju u kojoj smo nastavili sa apelima protiv krsenja ljudskih prava u konkretnim slucajevima, naporedo sa promocijom koncepta civilnog drustva. Do zastoja u Gradanskom parlamentu je doslo usled pritisaka od strane politickih stranaka koje imaju vecinu u opstinskoj upravi, da se nasa organizacija transformise u novu partijsku celiju. To je dovelo do raskola medu clanovima Gradanskog parlamenta, koji je prevaziden tako sto je vecinski deo odlucio da nastavi rad u pravcu borbe za ljudska prava. Opozocione stranke su, pritom, pokazale da ljudska prava nisu kategorija za koju se valja boriti. Nekako u to vreme, nasa emisija na Radio Cacku - otvorenom radiju, je ukinuta nakon sto smo zatrazili istinu o dve hiljade Albanaca u srpskim zatvorima i apelovali na ucesnike preobrazenskog mitinga da osude politiku etnickog ciscenja na Kosovu. U jednoj od poseta protestima u Leskovcu pojavila se ideja  i potreba nekakvog povezivanja gradova i zemlje, prvo da bolje upoznamo i prepoznamo ono isto nase samo u nekom drugom gradu, a kasnije radi zajednickog delovanja na konkretnoj zastiti ljudskih prava. U Cacku je 4. septembra u organizaciji Gradanskog parlamenta Cacka odrzan prvi sastanak Gradanskog parlamenta Srbije kojem su prisustvovali predstavnici 12 gradova. Drugi sastanak GPS odrzan je u organizaciji GP Cacak i odbornickog kluba Koalicije "Zajedno" u Arilju 9. oktobra i na njemu je formiran Odbor Gradanskog parlamenta Srbije za zastitu ljudskih prava. Sa ovog sastanka upucen je apel na visea dresa za spas Bogoljuba Arsenijevica Makija. Treci sastanak GPS je odrzan u organizaciji GP Cacak i Banatskog foruma iz Panceva, u Crepaji, 6. novembra. Prisustvovali su predstavnici 26 organizacija. Na sastanku se razgovaralo o konkretnim akcijama na zastiti ljudskih prava u vise karakteristicnih slucajeva. Naredne aktivnosti Gradanskog parlamenta Cacka ostace koncentrisane kako na planu konkretne odbrane ljudskih prava, pre svega u aktuelnim slucajevima represije zbog javno izgovorene misli, tako i na razvoju demokratske i gradanske svesti u zemlji u kojoj vlast moze da ponisti Ustav odredbama i policijskom silom. Milosevicev rezim vise nema koga da nam poturi za nacionalnog neprijatelja osim nas samih. Bez onog "spasonosnog" treceg, ostali smo oci u oci sa monstrumom i sad se vise nema kud, osim napred. Zato Gradanski parlament Cacka, i pored razocarenja u ovdasnju opoziciju, podrzava njihovu borbu da Srbija krene u nastupajuce promene na slobodnim izborima. To nije stvar politckih simpatija, vec opstanka. Verica Barac   ADRESE KANCELARIJA ZA PRAVNU POMOC ZRTVAMA REPRESIJE REZIMA U SRBIJI Odbor za ljudska prava Leskovac Bulevar oslobodenja 47/3 16000 Leskovac, tel./fax: 016/244803   Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava Drinciceva 28, Beograd Tel. 011/3249346 Pravna klinika - Beograd Gospodar Jevremova 41 (Centar za ljudska prava); Tel. 638979   Fond za humanitarno pravo Avalska 9, Beograd 4443944, 4445741, 4441487

Pravosudni nasrtaj na Justiciju SUD POTREBE U Srbiji se sudi i Albancima, ali i Srbima koji su ostali na Kosovu. Braneci Albance u Prokuplju, branili smo Srbe u Pristini i Prizrenu Pise: Gradimir Nalic U zavrsnoj reci pred Vecem petorice Okruznog suda u Prokuplju, moj kolega branilac dr Husnija Bitici, obratio se, vise svojim branjenicima nego sudu, sledecim recima: "Gospodo, postoji sud potrebe i sud zakona. Vama danas sudi sud potrebe. Potrebe da i bez dokazane krivice budete osudeni". U poslednjih nekoliko nedelja svedoci smo zahuktavanja masinerije suda potrebe. U Prokuplju, vremesni, ali bodri predsednik Okruznog suda Branislav D. Nikolic, licno se rukovodio sudom potrebe osudivsi nekoliko desetina Albanaca na vise stotina godina zatvora. Dugogodisnja sudijska praksa, sudeci po procesu u kojem sam - avaj! - licno ucestvovao, razvila je kod ovog sudije odvratnost prema zakonskim odredbama koje regulisu vodenje postupka, pravima okrivljenih, njihovih branilaca i ustavima garantovanim pravima iz korpe ljudskih sloboda. U "svojoj sudnici" gospodar vice na okrivljene, preti braniocima, samo sto ne batina tumaca, pusi, telefonira usred reci okrivljenih i milostivo prima izraze divljenja nestedimice upucivane od, sopstvenom miloscu postavljenih, takozvanih "branilaca" po sluzbenoj duznosti. Tesko pogoden "drskim" insistiranjem odbrane da okrivljene naziva Albancima, a ne Siptarima, uvreden predlozima da izvede dokaze o nevinosti uznika, zapanjen drskoscu branioca da odbranu daje, kako mu to Ustav garantuje, na maternjem jeziku, gospodar objasni roblju da su branioci demagozi. Pored "branilaca" po sluzbenoj duznosti, tuzilac skoro da bese suvisan. Dvanaestorici okrivljenih Vece odreza po 14 godina, ne upustajuci se previse u potrebu da delo i kazna budu individualno odredeni. Teku natezanja drzave sa medunarodnom zajednicom oko broja Albanaca u srpskim zatvorima. Do brojeva se nekako i doslo, dok sa imenima pritvorenih ide malo teze. U zatvorima u Srbiji ima dece od trinaest, cetrnaest i petnaest godina. Javnost je takode upoznata sa cinjenicom da ljudi sede u pritvoru i po vise od godinu dana bez podignute optuznice. Mesto boravka zatvorenika se rekonstruise na osnovu podataka o sudskim procesima. Braniocima sa urednim punomocjima se onemogucuje ucestvovanje u odbrani. Na njihovo mesto se, u njihovom prisustvu, odreduju branioci po sluzbenoj duznosti. Moje kolege, na zalost, pristaju na polozaj branioca rezerviste. Vise nije rec samo o politickoj manipulaciji pravosudem. Udarilo se i na nezavisnu advokaturu koja je, i u vreme najteze represije kojima nasa bliza istorija obiluje, umela casno da odgovori tiraniji. Advokatska komora nudi pomoc za funkcionisanje pravosuda na Kosovu. A u Srbiji - Kosovo. U Srbiji se sudi i Albancima i kosovskim Srbima. Odluke sudije Nikica osetice na svojoj kozi Srbi kojima se sudi na Kosovu. Braneci Albance u Prokuplju, branili smo Srbe u Pristini i Prizrenu. U Nisu je zapocet pretres protiv Flore Brovine, lekara i pesnika. U Beogradu uskoro obecavaju sudenje sestorici albanskih studenata. Sud potrebe sudice opet deci, studentima, lekarima i pesnicima. A nama ostaju opore reci gospodina aAije Halilovica upucene sudijama u Novom Pazaru: "Niti sam ja kriv, nit je ovo sud, niti je sudija u ovoj sobi". Autor je advokat iz Beograda, izvrsni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava

Kako sude leskovacki sudovi NEKI NISU DOSTUPNI Zbog politickog talasanja u julu ove godine, svi akteri leskovackih dogadaja su morali da se pogledaju oci u oci sa sudijom. Susrete sa Justicijom za sada izbegava jedino Zivojin Stefanovic, nacelnik Jablanickog okruga i nosilac nekoliko nespojivih funkcija od kojih je najbitnija ona potpredsednicka u Odboru za pravosude i upravi Skupstine Srbije. On se nije pojavio pred sudom u svojstvu ostecenog u procesu protiv Ivana Novkovica, iako se pridruzio krivicnom gonjenju, ali ni kao okrivljeni zbog krivicnog dela izazivanja opste opasnosti. Protiv njega je 22. jul ove godine Opstinskom javnom tuzilastvu u Leskovcu podneo krivicnu prijavu Dobrosav Nesic iz Leskovca jer je, kako je navedeno u prijavi, nacelnik pretio da ce ga ubiti. Od tada je proslo pet meseci ali od Suda i Tuzilastva nema reakcija. Advokati Gradimir Nalic i Borivoje Borovic ciji faksimili stoje na prijavi, trazili su psihijatrijsko vestacenje za Stefanovica. Ovaj zahtev su ponovili tokom sudenja Ivanu Novkovicu, kako bi bila utvrdena sposobnost svedoka Stefanovica da pristupi Sudu i pridruzi se optuznici. Advokati svoju sumnju zasnivaju na seriji ponovljenih radnji prilikom ranijih dogadaja kojima su zajednicke bile pretnje Zivojina Stefanovica nekolicini ljudi, uglavnom politickim oponentima. On je 6. jula ove godine naoruzan nasrtao na Vjeceslava Nesica u prisustvu Sinise Jankovica, Vlastimira i Marije Nesic, preteci da ce da ubije Dobrosava Nesica, kako je on to vec napisao u ovoj prijavi. Nacelnik Stefanovic upucivao je pretnje Nebojsi Mladenovicu i Goranu Randelovicu, kolporterima nezavisne stampe. I Petar Dordevic, clan Opstinskog odbora Demokratske stranke, tvrdi da je Zivojim Stefanovic pretio njemu i njegovom ocu. Srdan Dokic, odbornik DS u Skupstini opstine Leskovac kaze da mu je nacelnik Stefanovic dva puta pretio. Jednom pri izlasku iz opstinske zgrade recima: "Ja cu tebe da unistim! Ispod leda cu da te stavim! Neces da postojis!". Drugi put mu je kazao: "Ti si mrtav covek, sa tobom ne zelim da razgovaram! Zatvoricu ti radnju!". Pred ekskluzivnom publikom, na isti nacin je udostojena Bojana Ristic, narodni poslanik i visoki funkcioner SPO. Ona je Radiju Slobodna Evropa izjavila da joj je Zivojin Stefanovic prilikom vecere sa generalima Pavkovicem i Lazarevicem uputio smrtne pretnje, doduse preko jednog od clanova Opstinskog odbora SPO koji se u tom restoranu slucajno zatekao. Da li su u ovoj drzavi svi pred sudom jednaki ? Z. Rakic   PORODICNI SUD Neki dnevni listovi objavili su nedavno vest da je Opstinski sud u Leskovcu osudio, na po osam meseci zatvora, petoricu demonstranata zbog ucesca u demoliranju kuce nacelnika Jablanickog okruga i predsednika leskovackih socijalista Zivojina Stefanovica. Pored toga, objavljena je i vest da je inicijatoru gradanskih protesta u Leskovcu Ivanu Novkovicu urucen poziv za glavni pretres, opet u Opstinskom sudu, povodom krivicne tuzbe kojom se tereti da je zloupotrebio mesto realizatora u leskovackoj televiziji i naneo moralnu stetu nacelniku Jablanickog okruga Zivojinu Stefanovicu, optuzivsi ga da je glavni krivac za tesko stanje u kome se grad nalazi. Bile bi to prave vesti i bilo bi veoma dobro, kada bi pomenuti sud i sudija, i svi sudovi i sudije, i tuzioci i pravobranioci, i svi ostali nadlezni organi i njihovi ovlasceni predstavnici, tako brzo i tako energicno reagovali u cilju zastite ugleda i imovine svih gradana. O propasti privrede i privrednom kriminalu, o tom pravom pustosenju "nicije" imovine, korupciji i svakom drugom kriminalu, o bogacenju pojedinaca i siromasenju najveceg broja gradana, obavesteni su svi nadlezni organi. I o svemu tome, sto svi znaju, nijedan sud, nijedan sudija, nijedan tuzilac, nijedan pravobranilac niti bilo koji opstinski rukovodilac nije nikada javno progovorio, niti je na bilo koji drugi nacin upozorio na takve radnje i negativne posledice koje iz toga proisticu, niti je, pak, preduzeo bilo kakve mere u cilju sprecavanja takvih nezakonitih i kriminalnih radnji i kaznjavanju pocinilaca. Svi nadlezni su cutali, korupcija, pljacka i kriminal su se sirili, pojedinci su postajali sve bogatiji i sve mocniji, a ostali sve siromasniji i sve ponizeniji. Uporno cuteci o svemu tome i ne cineci nista, "nadlezni" su, na odredeni nacin, odobravali i podsticali sve te nezakonite i kriminalne radnje. Samim tim, i odgovornost nacelnika Okruga srazmerna je funkcijama koje je obavljala i obavlja, kao i vremenu provedenom na njima. Pa, nisu valjda za sve to odgovorni samo kuriri i portiri, cistaci i vozaci i njima slicni? Zato i veoma zacuduju parcijalne delatnosti sudova i sudija i takve njihove "presude", kojima se, na krajnje jednostran nacin, zanemaruju ili ignorisu stvarne cinjenice i potpuno izvrce nasa stvarnost. Tako nesto moze da radi, i uradi, samo neki pristrasni i krajnje privatizovani, licni ili porodicni sud. Dimitrije Draskovic

ne tako davno . . .ne tako davno . . .ne tako davno . . . Mira Markovic, pocasna Lebanka i profesorka, prva dama Jugoslavije, predsednica direkcije JUL-a . . . jos u septembru '97. podelila je sa citaocima "Bazara" svoje odusevljenje zbog stupanja u novi vek: "U dvadesetom veku bilo je i drzava u kojima je vladao jedan covek koji je uspevao da svoju volju nametne svima, cak i kao svest da je on jedini i srecan izbor svih - bas na nacin na koji se politicka volja pokusava da nametne sa one crveno-bele plakate na beogradskim ulicama - svi za jednog. Te drzave su bile uredene kao poznate diktature u Latinskoj Americi pre svega, ali i u Aziji i Africi, a bilo ih je, s vremena na vreme, i u Evropi. Srecom, zavrsava se dvadeseti vek". Dusan Matkovic, direktor "Sartida 1913", naseg najveceg proizvodaca pecurki, u martu '97. jadao se BK televiziji:"Mnogo je tesko biti na vlasti". Artemije, vladika Rasko-prizrenski za razliku od vlasti, predvidao je gubitak Kosova, pa je maja '98. u "Argumentu" izjavio: "Posle masakra u Drenici, sansa za dijalog kao put za resavanje kosovskog problema, propustena je. Sada preostaje ono sto su gospoda u Beogradu izabrala - da se Kosovo, kao Kninska krajina, izgubi u ratu . . . Ratom bi se medunarodnoj zajednici dao povod da se umesa, a u tom slucaju srpska vojska i policija bile bi primorane da se povuku kao okupatorske. Cak i ako Kosovo ostane u nekoj vezi sa Srbijom, ono vise ne bi bilo srpsko, a nije li to gubitak Kosova?". Kapetan Dragan, legenda Krajine u isto vreme konstatuje:"Jedini dobrovoljci na Kosovu su Albanci" Vuk Draskovic, predsednik srpskog pokreta obnove, avgusta prosle godine u "Srpskoj reci" upozorava kakve bi posledice otcepljenje Kosova imalo po njegov zivot: "Za sebe licno mogu da vam kazem da ne vidim da bi moj zivot imao smisla kada bi Srbija izgubila Kosovo . . . Pre sam cuo za Kosovo, i pre je u mene uslo Kosovo, nego sto sam saznao da sam Srbin . . . Neka ne bude i SPO-a, ali neka bude Kosova i Metohije, i neka se sacuva nasa drzava". Vuk Draskovic, u to vreme "Intervjuu" govori o svojim pozitivnim crtama: "Ja zaista spadam u najmanje taste i sujetne ljude na politickoj pozornici Srbije". Dragan Tomic (NIS) u septembru '99. poverio je "Blicu" svoju procenu broja Albanaca na Kosovu:"Albanaca na Kosovu i nema onoliko koliko se uvek govorilo". Dobrosav Bjeletic, direktor Zavoda za udzbenike septembra '97. osecao se zadovoljno, sto je poverio "Blicu": "Mozemo biti zadovoljni sto smo sacuvali srpsku drzavu u Bosni i Hercegovini i sto smo sacuvali kolevku nase istorije, simbol naseg identiteta kao naroda Kosovo i Metohiju, odnosno sto smo stvorili i sacuvali novu Jugoslaviju". Mirko Marjanovic je, ako je verovati Aleksandru Tijanicu koji je na to podsetio u jednom od prvih brojeva "Gradanina", svojevremeno skrenuo paznju na svoje natprirodne sposobnosti: "Tisucu puta sam vam rek' da vidim pet stoljeca unaprijed!". Dusan Mihajlovic, Valjevac, predsednik Nove demokratije jos je aprila '97. dao smernice svoje buduce politike od kojih ne odstupa do danasnjih dana: "Nas interes je jasan: da uspemo u izborima i udemo u parlament i vladu. Ne da sami pobedimo, vec da ostanemo deo vladajuce koalicije".   SPO CE ODUZETI LEBANSKU POVELJU MIRI MARKOVIC Odbor Srpskog pokreta obnove za Jablanicki okrug saopstio je da ce "nakon pobede na lokalnim izborima" oduzeti povelju pocasnog gradanina Lebana od predsednice Direkcije JUL-a Mire Markovic "Oduzecemo sva nezasluzena zvanja i priznanja, pa i predsedniku SRJ Slobodanu Milosevicu i njegovoj supruzi Miri Markovic", navodi se u saopstenju jablanickog SPO. Ta stranka smatra da "pocasni gradani Lebana i Leskovca mogu biti samo oni ljudi koji doprinesu boljem zivotu gradana" i tvrdi da je Lebane, za tri godine lokalne vlasti JUL-a, palo na dno lestvice prosecnih zarada koje iznose 218 dinara po zaposlenom.

Ko predstavlja Jugoslaviju u svetu LESKOVAC - CENTAR ZVANICNE SPOLJNE POLITIKE Ako je verovati doskorasnjem ambasadoru Jugoslavije Miodragu Lekicu, govor predsednika SRJ Slobodana Milosevica u Leskovcu 11. oktobra je, prema instrukciji koja je upucena svim nasim ambasadama u svetu, "osnov spoljnopoliticke strategije zemlje". Neki bi pomislili da je Jugoslavija zaista zemlja "cudo jedno", a da je njena spoljna politika vise nego uspesna, te je, stoga, svejedno da li se vodi iz Leskovca, Svilajnca, Njujorka, Beograda. Za to vreme opozicija se javno hvalise da je sasvim preuzela vodenje spoljne politike. U kabinetu saveznog predsednika (kome je, prema prvoj tacki clana 96 saveznog Ustava, duznost da predstavlja SRJ u zemlji i inostranstvu), na cuvenom kanabetu, sedi potpredsednik jedne slovacke opozicione partije. Da stvar bude jos neprijatnija  po jugoslovensku diplomatiju, iz Praga stizu vesti da je delegacija poslanika opozicionog Pokreta za demokratsku Slovacku nakon sastanka s Milosevicem pred svojom javnoscu morala da se pravda navodeci da sastanak s Milosevicem "nije bio planiran" i da su boravili u poseti Jugoslaviji na poziv predstavnika ovdasnjih Slovaka, "s namerom da ispitaju stanje u kome se pred zimu posle ratnog sukoba nalazi ova manjina". Stranka ne samo da u zvanicnom saopstenju Milosevicevo ime nije ni pomenula vec, kako javljaju agencije, govori da je susret s "najvisim ustavnim ciniocem" iskoristen da se postavi zahtev za vecu podrsku slovackoj manjini u Vojvodini. Ipak, ovom su susretu Tanjug, RTS i Politika dali prvorazredni znacaj. Saveznu drzavu, za to vreme, predstavlja ko stigne, a najmanje oni koje, kako bi to rekli u nekim drugim zemljama, poreski obveznici za to finansiraju: Crnu Goru predstavlja Milo Dukanovic, Kosovo - Bernar Kusner, a Srbiju - opozicija. Poslednji u nizu primera je ministarski sastanak OEBs-a u Istambulu na kojem su gosti bili predsednici Srpskog pokreta obnove, Demokratske partije i Socijaldemokratske unije Vuk Draskovic, Zoran Dindic i Zarko Korac i predsednik Crne Gore Milo Dukanovic koji su se sretali sa sefovima diplomatija najrazvijenijih zemalja, dok je Savezna vlada slala protestna pisma zbog toga sto nije pozvana, a Doko Stojicic, jugoslovenski ambasador u Pragu zvanicno protestvovao "zbog grubog mesanja u unutrasnje poslove Jugoslavije" buduci da su predstavnici opozicije pozvani na Samit na njegovo insistiranje. Delegacija Srbije i Crne Gore imala je jedinstveni program u koji je bio ukljucen i sastanak sa americkim drzavnim sekretarom Madlen Olbrajt. Prema informacijama koje su celnici srbijanske opozicije izneli na konferenciji za novinare, oni su, kao i mnogo puta do sada, trazili ukidanje sankcija koje su se ispostavile kontraproduktivnim, resavanje problema na Kosovu . . . sve ono sto bi trebalo da bude prioritet savezne drzave. Postignuti su i konkretni rezultati: najava formiranja trilatelarne komisije (EU, SAD i opozicija) i status posmatraca predstavnika opozicije prilikom konkretnih projekata Pakta za stabilnost. Uprkos tome, lako je pretpostaviti da ce opozicionari, kao i mnogo puta do sada, s frekvencija drzavne televizije biti proglasavani za izdajnike koji su bili u Istambulu da "prime instrukcije svojih naredbodavaca", iako bi predstavnici Savezne vlade (pod uslovom da nadu nekog kome je dozvoljeno da izade iz zemlje), sam boravak u tom gradu sebi pripisali za veliki uspeh. Profesor dr Mijat Damjanovic, direktor PALGO centra i koordinator lokalnih i regionalnih kancelarija G17 plus, je na nedavnoj tribini Medija centra ponovio da "nema diktata iz male zemlje". Od vlasti se, kazao je, ocekuje da "gurne u stranu svoje ekstremiste i sedne s opozicijom". Umesto toga, vlast gleda u Rusiju i od nje ocekuje ono sto Rusija nije u stanju da ucini ni za sebe, a one koji rade njen posao proglasava izdajnicima. Natasa Bogovic

O Mariji, Marku, njihovoj mami i ministru prosvete "LEZERNO" I NIKAKVO VASPITANJE Beograd, 22. oktobar Sajam knjiga, 44. Proglasen je medunarodnim. Bilo je, kazu, izdavaca iz Grcke, Engleske, Rusije, Indije, Irana i "svete srpske zemlje", inostrane, Republike Srpske. Ja ih nisam video, barem ne na glavnoj sajamskoj promenadi. ali sam zato video luksuzne standove renomiranih domacih izdavaca, Vojske Jugoslavije, Ministarstva unutrasnjih poslova, Verzal presa . . . Proglasene su i nagrade. Vise od deset izdavackih poduhvata godine! Po principu, svakom izdavacu po nagrada, da se niko ne naljuti. A knjige . . .Mali broj vrednih i kapitalnih izdanja. Video sam i tu Larusovu enciklopediju na srpskom. Sudeci po njoj, Slobodan Stanisic je znacajniji pisac od Ive Andrica. Ipak, moram priznati da mi je od svih novih izdanja najvecu paznju privukao naslov "I srce na levoj strani", fotomonografija o dr Mirjani Markovic. Velika, bogato opremljena knjiga. Izdavac je kuca "EKO plus" koja se bavi izdavanjem ekskluzivnih monografija, u saradnji sa Holding kompanijom BIGZ. Tesko je prepricavati fotografije u ovoj monografiji, ali i legende ispod njih mnogo govore. Na primer: 1961. Pozarevac, matura, Mira Markovic sedi druga s leva; 1972. Hvar, Slobodan i Marija; 1998. Uzicka 15, Slobodan i Mira; 1992. Beograd, _Tolstojeva 33; 22. april 1999. Beograd, ostaci rezidencije predsednika Republike Jugoslavije ujutru posle bombardovanja. Zatim, Moskva nocu, pa promocija knjiga "Sociologija" i "Noc i dan" na tamilskom jeziku . . . Tu je i jedna fotografija gospode Markovic na kojoj ona pozira ispred monumentalne lomace. Uz obilje fotografija iz razlicitih perioda zivota doktorke Markovic, na stranicama ove ekskluzivno uradene knjige nalaze se i karakteristicni odlomci iz njenih knjiga, na primer: Predrag Koraksic, Danas "Bila sam odlican dak, rano sam postala politicki aktivna, vec u gimnaziji". Ili: "Cerku Mariju sam oduvek znala da cu roditi i da ce biti odvazna i lepa. I tako je i bilo. Od kada se rodila ona je predmet moje ogromne ljubavi. Sina Marka smo vaspitavali, rekla bih, lezernije". Pored njene velike fotografije sa knjigama je odlomak: "Sto se tice moga muza, on nije nacionalista. Zalaze se za mir koji nece biti na stetu srspkog naroda". I jos jedna sitnica - cena ove fotomonografije u koznom i velur povezu, na 145 strana na luksuznoj hartiji i na tri jezika, srpskom, engleskom i ruskom, je od 3.000 do 3.500 dinara. Naravno, nisam je kupio. Ako daju bonove za struju, predlozicu caletu. To je, taman, njegova tromesecna penzija. Leskovac, 29. oktobar Bio sam na proslavi 120 godisnjice postojanja Gimnazije. Prepuno Narodno pozoriste. Zaista svecarska atmosfera na stotinak metara od lepo okrecene moje skole.  Nostalgija je ucinila da prenebregnem neizbezne (i zaista bespotrebne) politicke tonove. Ko zna, mozda me ovako taze zenjenog drmaju godine, ali posle na rucku sam dugo caskao sa njima. Zoce Well, Sajla, Sebek, Trtka, Bokser, Banicka . . .kakve smo im sve nadimke nadevali. Iz ljubavi. Oni su obelezili moje odrastanje. Beskrajno sam im zahvalan. Ipak, senku na ovaj prelepi dan bacio je jedan krajnje nevaspitani gest. Najpre, da podsetim: leskovacka Gimnazija je jedna od najstarijih u Srbiji. Ministarstvo prosvete Knezevine Srbije donelo je odluku jos 1879. godine o otvaranju Nize realne Gimnazije u Leskovcu i ona pocinje sa radom iste godine sa 32 ucenika u dva razreda. veliki broj istaknutih licnosti bili su predavaci u ovoj skoli: Stanislav Binicki, knjizevnik Radoje Domanovic, slikar Milan Vrbic . . . Koga podsecam? Onoga ko je izostao zbog, kako kazu, otvaranja nekog (Potemkinovog) mosta. Ministra pravde Jovu Todorovica. Nije ga bilo. Ja, svakako, ne patim zbog njegovog izostanka, a pretpostavljam i mnogi od prisutnih. Ali, red je red. Zeljko Hubac

Izlozba Sase Stojanovica i Paviljonu Veljkovic INDIVIDUALNA KULTURA PROTESTA U Paviljonu Veljkovic u Beogradu od 10. do 16. novembra odrzana je izlozba leskovackog slikara i performera Sase Stojanovica. Tim povodom prenosimo deo teksta koji je za katalog izlozbe napisao Jovan Despotovic, likovni kriticar iz Beograda. Neznog izgleda, a valjda i zbog toga u sustini, neznih, blagih poruka u vremenu koje je svakojako sem blago i nezno, (Sasa) Stojanovic je sa zacudujucom vitalnoscu, spretnoscu i majstorstvom uspeo da spoji naizgled nespojivo: sopstveni zivotni (i umetnicki) nazor naveden na pocetku sa danas izuzetno retkom energijom rada i delovanja koji su imali jednu opravdano diskontinuiranu genezu individualne kulture protesta, pobune i davno naznacene zelje za promenama. Buduci da je slikar po obrazovanju, prirodno je da se pocetkom ove decenije pojavi sa slikarskim radovima koji su programski najavili njegovu esteticku i - odmah se mora istaci, istovrednu eticku ravan koje su vidno izjednacene po svim, za nekog umetnika, primarnim karakteristikama. Ako je s jedne strane njegova likovna poetika vec tada bila okrenuta jednostavnosti izraza, gotovo izvornom infantilizmu po osecanjima i gledanjima u svet realnosti, istovremeno je njegova svetonazorna razina u tim najmladim stvaralackim godinama postala merom i smerom njegove zivotne i kreativne putanje. Tako, na primer, slike poput "Gledaj svojim ocima", "Sta sve stanuje u mom dzepu", "Predah", "Reforma u vasoj glavi", "Decija pesma", itd. imaju transparentan likovni izraz blizak veoma mladalackoj imaginaciji, ali istovremeno i "poruku" upucenoj odraslima o njihovoj odgovornosti prema deci i neduznima. U to vreme on je priredio i nekoliko samostalnih izlozbi od kojih je najkarakteristicnija "Istinite price" (Cinema Rex) kada je nacinio kutije oblozene fragmentima stampanih medija u funkciji rezimske propagande preko kojih je izveo crteze u decijem maniru, kao i nekoliko grupnih poput: "Glasovi novog veka" ili ovogodisnjeg Oktobarskog salona na kome je ucestvovao u izradi zajednickog rada sa jos dvanaest autora koristeci metafore i direktne politicke poruke. Vreme rata, destrukcije i masovne smrti u kome su takve slike na izlozbama priredivane teklo je mimo njih na onoj poznatoj udaljenosti koja je zapravo svedocila o paralelnim svetovima koji se nikada nece, niti mogu dodirnuti, niti ukrstiti jer je svet ove vrste umetnosti beskrajno udaljen od sveta ralnosti u kojoj ona nastaje. A to jeste i jedna od najvaznijih odlika ovog stvaralastva koje nosi smisao "nezne" pobune protiv zatecenog stanja, stravicnih prizora dogadaja, ljudskih tragedija i dramaticnih anticivilizacijskih procesa. Poseban vid rada predstavljaju njegovi individualni performansi: "Regresija drustva" (ili trominutna slika), izvedena na otvaranju samostalne izlozbe u Nisu, zatim "Poslednji pokusaj lecenja zemlje" nacinjen tada na najneuralgicnijem podrucju sadasnje Jugoslavije - u Pristini, 1998. godine ciji sam naslov jasno govori o intencijama rada a sastojao se u "previjanju" zemlje zavojima nagovestavajuci onima koji su mogli vec tada gledati i videti predstojecu kataklizmu. Performans "Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija" bio je izveden u Novom Sadu iste godine simbolicki demonstrirajuci protiv nasilja koje je rezultiralo rastrojstvom jedne drzave, a "Umazane ruke brzo se peru" izveden u Beogradu ispred palate SANU na dan potpisivanja Univerzalne deklaracije o pravima coveka jasno ukazajuci na mesto idejnog zacetka destrukcije zemlje u kojoj smo nekada ziveli. Pored izlozbi i performansa Sasa Stojanovic je uradio i plakat za cuveni leskovacki Odbor za ljudska prava i naslovnu stranu za kultnu grupu "Obojeni program" odn. za njihov album "Sva sreca general voli decu" (u apsurdnom trenutku pred samo NATO bombardovanje) koji pokazuju sve najbolje osobine njegovog stvaralastva: jednostavnost u izrazu, transparentnost poruke, umetnickih angazmana i neznost jedne skoro decije pobune protiv onog sveta koji ide krivim putem direktno u propast i katastrofu sto se s proleca ove godine upravo u Jugoslaviji ponajbolje moglo ocekivati. Ovaj mirni, povuceni mladi covek, kako smo videli, umetnicki je delovao i otvoreno se deklarisao upravo u sredinama tvrdog rezimskog totalitarizma - na jugu Srbije: U Pristini i Leskovcu. Taj prividni nesklad izmedu njegove individualne neznosti i objektivne surovosti ideoloske stvarnosti sa kojom se neposredno suceljavao iznedrio je u nasim aktuelnim uslovima jedan umetnicki fenomen koji ne samo da je neposredno obelezio svu dramu ovog vremena - individualnu i kolektivnu, vec je i markirao jednu od najtisih ali i najborbenijih kreativnih pozicija koje su se pojavile u recentnoj srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. Jovan Despotovic

Jedna krajnje rizicna recenzija VIZIJE BARIKADA CD JARBOLI "Dobrodosli" (Radio B-92, 1999) Zorica Kojic Tekst koji sledi napisan je 24. 3. 1999. godine. Predstavlja recenziju prvog albuma grupe Jarboli "Dobrodosli". Nije objavljen iz poznatih razloga. Sad je prilika! Dan pre najavljenog kraja naseg obicnog, malog srpskog sveta - ah kakav izvrstan naslov za pesmu, "Dan pre kraja sveta", pa pomislite samo kakve li istine, kakva je to, no upravo, dokumentaristicka prozna rima, apaticni usklik, izvestaj uzivo takoreci, kamera u sosptvenoj ruci, u sosptvenom nezavrsenom smack-my-bitch-up smrtnickom oku sto gleda ono " . . . zakljucavam bravu, napustam stan . . ." recju - divota! - slusam prvi album za beogradske Jarbole imena "Dobrodosli" (Radio B-92, 1999) jednom narocitom iskidanom paznjom stanovnika metropole koja sluti arhaizam iz udzbenika istorije, bombardovanje, jos juce tamo daleko prekoputa, a sada, sada prepoznatom u svakom automobilskom alarmu, grmljavini pristajeceg gradskog autobusa i cak sugestivnom zavijanju sirene, smestenom (kako samo zgodno podmetnuto!) negde izmedu dva poslednja broja albuma, te nesto slicno pred kraj numere "Brojalica". Svaka cast Jarboli! Pa vas idealni nestrpljivi slusalac dvadesetcetvrtog izveceri oboljeva od srcanih napada, cira na svakom milimetru probavnog trakta, a zatim ga posve obuzima manija galaktickih gonjenja ciji su argumenti malcice masivniji od pomenutih "petstopet sarenih sesira" ili "pedesetpet prljavih tanjira" ili izbrojanih "pethiljada pelikana" iz "Brojalice" takode. Medutim, "uprkos toga" . . . kako nam veli ozbiljno zabrinuti SM ispred kamina, ispred slike u skupocenom ramu . . . Jarboli, ma sta pricam! nisu to jarboli kao jen-dva-tri-cet'ri, to, to je fregata jarbola, dvojne zvezde i sunca blizanci koji su umakli sili prosecnog gravitacionog kolapsa srpskog krdoljublja, jednako rasirenog i u takozvanom popularnom zvuku, mislim, bez placljivosti, legalnog plagijatorstva na potezu ex-Yu mamutologije, ma Jarboli su vlasnici jos uvek neopterecene mladosti, inteligentne, neodoljive, neprezvakane, tvrde i britke kao torpedo, kao strela harpuna, napravljena za nosenje uz telo sasvim posebnog stanovnika grada. Osetljiva vibracija izmedu kotrljanja preko najslavnijih przenja Yardbirdsa i Stonesa, izmedu "Come Together", "Rocky Raccoon" i "A Day In Life", pa onda freneticna ekspertiza na temu "Waiting For My Man" i celokupan punk uostalom u tour de force finalu "Iskusenja", uh, autorskog tandema Boris Mladenovic - Daniel Kovac nisu nista drugo do naslednici Lennona i McCartnyja, ali hej, malo paznje molim, gruvanje nekud iz Batajnice . . . pa recite posle da posao muzickog kriticara nije po zivot opasan ratni zadatak, cujete li, Jarboli?!!! No, usred finih jarbolskih raspolozenja, tipicnih samo za njih, neponovljivih, najednom primecujete znak koji splet gradskih ulica pretvara u lavirint razorne snage crvenih T-ova sa omota, koji od slepe ulice i zabitih corsokaka najednom ucini viziju urbanih barikada, razmnozeni neki zatvoreni putevi, udaranje glavom o jarko uzdignut zid, neprestano. Moji favoriti su "Sad se tako dobro svira", "Iskusenje", "Samo ponekad", "Zivahnost?" . . . ima li kraja?! Momci, nanisanili ste tacno u metu, potvrduje vam to Rembo Artur (a taj nikako nije bio folirant!): Ona je ponovo nadena/Sta? Vecnost./To je More/Izmesano sa suncem. More, more, "hajdemo na more". Rekoh li da ste pogodili?