|
|
|
LJUDSKA
PRAVA KAO ZIVOTNE POTREBE LJUDI
TEORIJSKO
RAZMISLJANJE KOJE NEMA AMBICIJU DA BUDE JEDINO ISPRAVNO
U
svakodnevnom zivotu i komunikaciji, u medjusobnim odnosima, ljudi
cesto koriste termin”Ljudska prava” kao oznaku za
pojam cija je sustina unapred poznata, koja je data, podrazumeva
se dok u najboljem slucaju pod tim pojmom podrazumevaju, pravnu
normu-pravilo, koje regulise pravo u pitanju.Termin koriste, cesto
ponajvise, pojedinci i grupe, koji zbog svog i prikazanog odnosa
prema coveku, jednostavno na to nisu ovlasceni, jer u coveku
ljudsku licnost nikada nisu videli niti su se njome bavili,
ukoliko su njenog postojanja uopste bili svesni.
Ovakav pristup
ljudskim pravima, terminu i pojmu, ima u vidu ljudska prava u
njihovom pojavnom-normativnom smislu, kako ih mi najcesce vidimo,
dozivljavamo, sa kojim se njihovim oblikom najcesce srecemo i koji
oblik je najcesce predmet nase paznje, jer je dovoljan da
zadovolji nasu trenutnu potrebu za saznanjima o njima, radi
trenutnog zadovoljenja kratkorocnih potreba nasih, a cije
zadovoljenje od nas zahteva izvesna znanja o pojmu ljudska prava,
ili bar samo upotrebu termina koji oznacava pojam-ciju sadrzinu
samo naslucujemo.
Ovakav pristup “ljudskim pravima”,
pojmu i terminu, uslovljen je sa jedne strane aktuelnim stanjem
nase svsti, nasim nacinom razmisljanja sa jedne strane, a sadruge
strane opstim stanjem odnosa u zajednici u kojoj zivimo, koje
karakterise evidentan nedostatak”ljudskih prava”
uopste i u svakom pogledu i evidentno prevelika”glad”
za njima, bilo da smo toga svesni ili ne.To dovodi ljude u
situaciju da se prevashodno bave trenutnim zadovoljenjem”prava”
kao necim cija sustina je vec data i poznata, a dalje od toga se
neide da bi se” zavirilo u dusu” pojma kojim se
manipulise.Dugorocno gledano ovakav pristup ljudskim pravima, a
polazeci od njihovog sustinskog znacaja za ljude a preko njih i za
zajednice u kojima zive i odnose u njima kao takvi grade, nije
dovoljan da zadovolji prirodnu potrebu coveka da se razvija u
svakom pogledu a pogotovu kao licnost, niti interes ljudskih
zajednica da odnose u njima grade, razvijene, slobodne i saznate
ljudske licnosti, kao uslov civilizacijskog napretka tih
zajednica.
Zbog prednjeg se sustinska promena pristupu i
sagledavanju pojma “ljudska prava” njihovoj sustini,
ulozi,znacaju, radu na njihovom definisanju, proklamovanju,
priznanju, zastiti i stvaranju uslova za njihovu primenu u
prakticnom zivotu, javlja kao jedan od najbitnih civilizacijskih
uslova i za ljude i za zajednice u kojima zive.
Za razumevanje
sustine pojma “Ljudska prava” od cega zavisi i pristup
i rad na njima, bitno je saznanje da je to kompleksan pojam, koji
u sebi sadrzi dva pojma i to pojam coveka i pojam prava, a da
njihove sustine grade i odredjuju sustinu pojma “ljudska
prava”, da je teziste pojma i njegove sustine na coveku, da
je pojam radi coveka stvoren a da je pravo u njegovoj funkciji.
Pri tome pravo, uopste posmatrano u sustini znaci OVLASCENJE
odredjenog subjekta-titulara-korisnika ovlascenja, da se u
odredjenoj situaciji, na odredjeni nacin ponasa, da nesto cini ili
ne cini, da slobodno preduzima odredjene radnje. Titualar to
ovlascenje koristi kad ima neki INTERES, a interes ima uvek kad
treba da zadovolji neku ZIVOTNU POTREBU, neposrednu ili posrednu
blizu ili dalju. Ovo je pojam prava u SUBJEKTIVNOM SMISLU. Takodje
pojam prava podrazumeva postojanje i VLASTODAVCA, onog koji
titularu ovlascenje daje, stiti ga i stvara uslove za njegovu
primenu.To je priznati ili nametnuti autoritet” gospodar
dominacije”- “suveren” koji u odredjenoj
zajednici kontrolise osnovne odnose.To je vlast, odnosno drzavna
vlast, ili blize njen nosilac.Vlastodavac ovlascenje ne daje
pojedinacnim individualno odredjenim titularima, vec kao ‘gospodar
dominacije” odredjuje PRAVILA PONASANJA u odredjenom
ambijentu i odredjenim okolnostima, tako sto na uopsten i
apstraktan nacin ovlascuje siru ili uzu grupu, zajednicu,
kategoriju titulara, na uopsten nacin odredjenih, da se u
odredjenim okolnostima, takodje na uopsten nacin odredjenim,
ponasaja na odredjen nacin, radi zadovoljenja odredjenih zivotnih
potreba. Ta pravila ponasanja, nazivaju se PRAVNA PRAVILA ili
NORME i one predstavljaju PRAVO U OBJEKTIVNOM SMISLU. Iz prava u
objektivnom smislu, svaki titular koji pripada grupi, zajednici
ili kategoriji titulara, na koje se odnosi objektivno
pravno-pravilo ponasanja u pitanju, crpi , izvlaci, zasniva svoje
pojedinacno” subjektivno pravo”, ili ovlascenje da se
u objektivnim pravom-pravilom datim i odredjenim okolnostima
ponasa na odredjen nacin, i zadovolji odredjenu
individualnu-subjektivnu zivotnu potrebu, na nacin kako to
odredjuje pravilo ponasanja-objektivno pravo u
pitanju.
Vlastodavac pravila ponasanja, ili pravna pravila, ili
pravo u objektivnom smislu cini vidljivim, na nacin sto im daje
pisani izraz, propisuje ih i daje im oblik koji mi nazivamo forma
prava. Formom vlastodavac pravo, shvaceno kao ovlascenje dato
titularima, to ovlascenje uoblicava, definise,priznaje ,promovise
ga i cini dostupnim, upoznajuci sa njim njegove titulare i
titulare drugih ovlascenja-prava, stiti ga od pretenzija kako
samih titulara u medjusobnim odnosima, tako i od pretenzija
titulara drugih prava-ovlscenja.Bolje receno forma je spoljni
vidljivi, prepoznatljivi oblik, omotac, pravnog pravila ili norme,
koji ljudi najcesce imaju u vidu, kada u svakodnevnom zivotu misle
na pojam prava, ili koriste termin pravo uopste, pa i pojam
ljudsko pravo kao uzi pojam.
Pojam COVEK uopste, u sustini moze
se posmatrati u dva oblika.Prvi je pojavni oblik i spoljna
manifestacija coveka “covek na prvi pogled” u vidu
ljudskog tela, a drugi unutrasnji se manifestuje u vidu licnosti
coveka. Za potrebe ovog razmisljanja ljudsku licnost shvatam kao
IZRAZ kreativnog ili spontanog odnosa izmedju svesti i volje na
jednoj strani i podsvesti i nagona na drugoj strani, u coveku. U
tom odnosu se ljudska licnost gradi i nestaje. Kada svest i volja
dominiraju u tom odnosu ljudska licnost je u ekspanziji, gradi se
i afirmise, dok se u suprotnom slucaju ljudska licnost gubi i
nestaje u tami podsvesti i nagona, covek ostaje bez onoga sto ga
krasi, bez licnosti, svodi se samo na telo, kao evolucioni
nuzproizvod, sa ogranicenim vekom trajanja. Pri tome, telo
je”nosac-posuda” u kojoj obitava sustina-sadrzina ,
covekova licnost, koji zajedno, odnosno cije sustine zajedno grade
coveka kaoprirodni fenomen, cije svako pojedinacno ispoljavanje
ima odredjenu individualnost i autenticnost. Odnosi izmedju tela i
licnosti su razliciti, sto nije predmet ovog razmisljanja.Ono sto
je zajednicko i telu i licnosti je da i telo i licnost, a time i
covek, zbog svoje prirode, imaju ZIVOTNE POTREBE, materijalne i
duhovne, po vrsti i kvalitetu odredjene i uslovljene, sa jedne
strane, cinjenicom rodjenja coveka kao takvog, i aktuelnim stanjem
njegovog tela i licnosti- prirodne potrebe, i cinjenicom zivota
coveka u odredjenoj zajednici, na dostignutom civilizacijskom
nivou te zajednice-civilizacijske potrebe.
U kontekstu ovog
razmisljanja zivotne potrebe coveka mogu se razumeti kao “sve
ono bez cega covek nemoze ziveti, sto mu je nuzno, neophodno na
dostignutom civilizacijskom nivou zajednice u kojoj zivi, da bi
sacuvao steceni zivotni status njegovog tela i njegove licnosti, i
da bi ih dalje razvijao i afirmisao”.Zivotne potrebe kao
takve covek zadovoljava, ucestvovanjem u osnovnim odnosima
zajednice u kojoj zivi, shvacene u uzem ili sirem smislu, u
zavisnosti od toga dokle dosezu njegove neophodne zivotne potrebe,
ili drugim recima prisustvovanjem- ucestvovanjem u bicu njegovog
zivotnog ambijenta. Pri tome prirodni zivotni cilj i teznja coveka
je optimalno moguce zadovoljenje neophodnih zivotnih potreba, kako
po broju tako i po kvalitetu, sto znaci njegovo prisustvo i
ucesce, u sto vecem broju osnovnih odnosa zajednice u kojoj zivi,
na nacin koji mu omogucava sto vece materijalno i duhovno
bogatstvo, izgradnju sto savrsenijeg tela, sto vise slobodne, sto
vise saznate, sto vise izgradjene, sto savrsenije ljudske licnosti
i zivot kao takvom. Ovo covekovo nastojanje daje razlicite
rezultate, ali i taj kada slobodna saznata i izgradjena
licnost“izilazi” iz tela, i civilizacijskog nivoa,
zajednice- ambijenta u kojima je nastala , stavlja se ispred “svog
tela” i “svog vremena” od licnosti se telo ne
vidi, licnost nastavlja da zivi i kad telo umre, i kada prodje
vreme u kome je nastala, nadzivevsi i svoje telo i svoje vreme.
Takve ljudske licnosti su faktor civilizacijskog napredka ljudi i
zajednica u kojima zive, i odnose kao takvi grade, faktor koji
“vuce napred” njih ljudi imaju u vidu pri nastojanju
da kroz istoriju stvore uslove za sto optimalnije zadovoljenje
neophodnih zivotnih potreba, kao uslov i ambijent za nastanak i
razvoj ovakvih licnosti.Iz napred iznetog evidentno je da su
ZIVOTNE POTREBE, dodirna tacka, ono sto je zajednicko i coveku i
pravu, ona unutrasnja veza koja povezuje coveka kao prirodnu
kategoriju, i pravo kao civilizacijsku kategoriju, u kompleksan
pojam LJUDSKO PRAVO.Pri tome covek kao takav ima zivotne potrebe,
a pravo sluzi zadovoljenju tih potreba, jer coveka ovlascuje da
zivotne potrebe zadovolji kao pravo, tj. da se nadje i na odredjen
nacin ucestvuje u ambijentu koji mu omogucava zadovoljenje
neophode zivotne potrebe. Da li ce, kada ce, i u kojoj meri ce
ljudima biti dato- priznato i zasticeno ovlascenje da zivotne
potrebe zadovolje kao pravo, i stvoreni uslovi za to, ili ce
neophodne zivotne potrebe ljudi a nekad i sami ljudi biti
ignorisani, ili ce pak ljudima osnovne-neophodne zivotne potrebe
biti uskracivane, u drustvenim zajednicama sa protivurecnim
odnosima, u kojima ljudi zive, zavisi od “gospodara
dominacije”, faktora koji u tim zajednicama kontrolise
osnovne odnose kakvi su, stvaranje, sticanje,otudjenje,
ravnopravnost, podcinjavanje, oslobadjanje, a to je priznati ili
nametnuti autoritet-vlast, ili blize njen nosilac. Vlast, u
zavisnosti od njenog karaktera i njenih interesa, i stepena
otudjenosti od ljudi, moze imati vise ili manje razumevanja za
potrebe ljudi, potrebe ljudi mogu joj biti blize ili dalje, ali se
potrebe i interesi vlasti i neophodne zivotne potrebe ljudi, NIKAD
NE PODUDARAJU U POTPUNOSTI. Uvek postoji doredjeni stepen
”nerazumevanja” koje moze imati razlicite oblike,
pocev od onog kada vlast ignorise potrebe ljudi a nekad i coveka
kao takvog, preko onog kada vlast ljudske potrebe priznaje i stiti
ih deklarativno”na papiru” a u stvarnom zivotu ne
stvara uslove za njihovo zadovoljenje i zastitu, ili ne na
optimalno moguc nacin, do onog najgoreg oblika kada vlast ljudima
uskracuje osnovne zivotne potrebe.Retki su slucajevi da vlast za
potrebe ljudi ima razumevanje, da ih poznaje u tom smislu da su
neophodne zivotne potrebe ljudi sastavni deo “svesti”
same vlasti i da sa takvom svescu vlast cini nepore, sama po sebi,
da aktuelne- neophodne zivotne potrebe ljudi, uoci, definise,
prizna, zastiti, i stvori uslove za njihovo zadovoljenje u
optimalno mogucem smislu.U zavisnosti od odnosa vlasti prema
neophodnim zivotnim potrebama ljudi i na toj relaciji, a polazeci
od znacaja zadovoljenja neophodnih zivotnih potreba za coveka,
nastao je i stalno je prisutan NAPOR ljudi, da im osnovne zivotne
potrebe koje imaju na dostignutom civilizacijskom nivou zajednice
u kojoj zive, od vlasti budu definisane, priznate, zasticene a u
stavrnom zivotu stvoreni uslovi za njihovo zadovoljenje, u vidu
njihovog ucesca u osnovnim odnosima-zivotnom ambijentu te
zajednice, sve u optimalno mogucem obliku. Karakter vlasti i oblik
i stepen otudjenosti i nerazumevanja, izmedju vlasti sa jedne
strane i ljudi i njihovih neophodnih zivotnih potreba sa druge
strane, odredjuju oblik i karakter napora ljudi za priznanje
njihovog ucesca u osnovnim odnosima zivotne zajednice, odnosno za
priznanje i zastitu ovlascenja da na optimalno moguc nacin
zadovoljavaju neophodne zivotne potrebe u zivotnoj zjednici, koji
se krecu od organizovanih i institucionalizovanih oblika i nacina,
u zajednicama u kojima su neophodne zivotne potrebe ljudi manje
ili vise sastavni deo svesti same vlasti, preko stalnih napetosti
do dramaticnih sukoba, izmedju vlasti i ljudi, cesto sa karakterom
civilizacijskih sunovrata, kako za vlast tako i za ljude, u
zajednicama u kojima zivotne potrebe ljudi nisu sastavni deo
svesti same vlasti, ili ih vlast “ne poznaje” one su
joj strane.Kada na jedan ili na drugi nacin vlast postane svesna
aktuelne-neophodne zivotne potrebe ljudi, locira je-ouci, uoblici,
definise, prizna, zastiti, stvori uslove za njeno ostvarivanje,
zivotna potreba je institucionalizovana, postala je LJUDSKO
PRAVO.
Vlast locira, uoblicava, definise, priznaje i stiti
ljudske potrebe, stvara uslove za njihovo zadovoljenje, ovlascuje
ljude da radi zadovoljenja neophodnih zivotnih potreba ucestvuju u
osnovnim odnosima odredjene zajednice, ljudskim potrebama daje
karakter prava, institucionalizuje potrebu, tako sto kao priznati
ili nametnuti autoritet”gospodar dominacije” odredjuje
i propisuje pravila ponasanja-pravna pravila, kojim na opsti i
apstraktan nacin, priznaje pravo, ovlascuje sve ljude, ili sire
ili uze grupe ljudi, nad kojima ima dominaciju u odredjenoj
zajednici, da na jednako odredjen nacin i pod jednako odredjenim
uslovima, organizovano i instititucionalizovano, ucestvuju u
osnovnim odnosima te zajednice, radi zadovoljenja onih zivotnih
potreba cije im je zadovoljenje na dostignutom civilizacijskom
nivou zajednice u kojoj zive neophodno da bi uopste ziveli,
sacuvali dostignuti zivotni status i dalje se razvijali i
afirmisali kao materijalno i duhovno bogate, slobodne saznate i
izgradjene ljudske licnosti, a zajednici u kojoj zive i odnose kao
takvi grade, obezbedjuju prestizan status civilizacijski
razvijenih zajednica.
Za lociranje-uocavanje, definisanje i
ouoblicavanje, priznaje i zastitu neophodnih zivotnih potreba
ljudi, stvaranje uslova za njihovo zadovoljenje ucescem ljudi u
osnovnim odnosima odredjene zajednice, pretvaranje zivotne potrebe
u ljudsko pravo, neophodno je postojanje odgovarajucih institucija
koje stvara vlast, a koje ce te poslove za vlast i u ime vlasti
obavljati, kao i uredjenje-organizovanje njihovih medjusobnih
odnosa u vertikalnom i horizontalnom pogledu, i njihovog odnosa
prema ljudima, sto podrazumeva postojanje i organizovanje jednog
sistema, mehanizma, organizacije institucija vlasti, koje na
nazivamo-DRZAVA. To dalje znaci da se nastanak prava uopste kao
takvog pa i ljudskih prava kao uzeg pojma, vezuje za nastanak i
postojanje drzave.Pre drzave i van drzave, nema prava kao takvog
pa ni ljudskih prava, kao uzeg pojma vezanog neposredno za coveka,
a samim tim pre drzave i van drzave nema ni coveka kao subjekta
prava.Pre drzave i pre prava postoje samo “gole”trenutnim
stanjem coveka odredjene zivotne potrebe, koje se iscrpljuju
trenutnim, neizvesnim, individualnim manje ili vise organizovanim
ili neorganizovanim, i selektivnim zadovoljenjem, bez
institucionalizovanog i organizovanog priznanja i zastite, odnosno
sa neorganizovanom, proizvoljnom, selektivnom i individualnom
zastitom, po principu “samopomoci” ili “neregulisane
privatne pravde”.
Na osnovu svega napred iznetog,
LJUDSKO PRAVO se moze definisati kao, od drzavne vlasti pravnim
pravilom-objektivnim pravom, coveku priznato i zasticeno
ovlascenje, da ucestvuje u osnovnim odnosima odredjene zajednice,
radi zadovoljenja na optimalno moguc nacin neophodnih zivotnih
potreba koje ima na dostignutom civilizacijskom nivou zajednice u
kojoj zivi, a cije zadovoljenje mu omogucava zivot kao materijalno
i duhovno bogatoj, slobodnoj, saznatoj i izgradjenoj ljudskoj
licnosti i dalju afirmaciju u tom smislu.Ovo nam dalje ukazuje da
su ljudska prava, neophodan i neposredan uslov za ocuvanje
covekovog zivota i dostignutog zivotnog statusa uopste, i uslov
njegovog daljeg razvoja i afirmacije kao takvog. Otuda proizilazi
i njihov znacaj za coveka, tu lezi razlog i odgovor na stalno i
kontinuirano nastojanje-borbu coveka za priznanje, zastitu i
ostvarivanje ljudskih prava, u sto optimalnijem smislu. Takodje
ovo nam ukazuje da se o ljudskim pravima kao PRIRODNIM PRAVIMA
moze govoriti samo kao prirodnim po SVRSI, jer su neophodan i
neposredan uslov za ocuvanje covekovog zivota i dostignutog
zivotnog statusa uopste, i uslov njegovog daljeg razvoja i
afirmacije kao, prirodnog fenomena-zivog bica, ali ne i po
NASTANKU, kako se ona u svakodnevnom zivotu dozivljavaju, jer da
bi se moglo govoriti o ljudskim pravima kao prirodnim po nastanku,
moralo bi se objasniti ko je taj “prirodni”
vlastodavac, u kojoj formi ta prava taj vlastodavac daje ljudima i
na koji nacin i kojim sredstvima ih stiti.Na ta pitanje nijedan
zagovornik ljudskih prava kao prirodnih-po nastanku, ili uopste,
nije dao odgovor, do danas. Ovakvo shvatanje pojma ljudska prava
nam omogucava da u njemu vidimo odnos izmedju coveka, njegove
neophodne zivotne potrebe i prava, u kome je neophodna zivotna
potreba coveka POSREDNA A COVEK NEPOSREDNA sustina pojma, radi
koje je pojam i stvoren, a pravo je spoljna
manifestacija-projekcija te potrebe, preko koje se potrebi daje
oblik, potreba se definise, stiti i stvaraju uslovi za njeno
zadovoljenje u optimalnom smislu.Pri tome ljudsko pravo je u
neposrednoj funkciji neophodne zivotne potrebe coveka, a samim tim
u funkciji coveka, kao takvog, koje je kao neophodan uslov
njegovog zivota, egzistencije i razvoja, i samo jedna
civilizacijska potreba coveka.
Sa druge strane sav kontinuirani
napor koji ljudi cine kroz istoriju, da njihove neophodne zivotne
potrebe koje imaju na dostignutom civilizacijskom nivou zajednice
u kojoj zive, od drzavne vlasti budu uocene, definisane, priznate
i zasticene kao pravo, i stvoreni uslovi za njihovo zadovoljenje u
optimalnom smislu, u vidu ovlascenja na ucesce u osnovnim odnosima
odredjene zajednice, ljudi oznacavaju kao BORBA ZA LJUDSKA PRAVA.
U sustini to je napor-nastojanje ljudi za priznanje ovlascenja da
zadovoljavaju neophodne zivotne potrebe, da budu prisutni i
ucestvuju na odredjen nacin u odredjenom zivotnom ambijentu koji
im to omogucava u optimalnom smislu, kao SUBJEKTI PRAVA.
Samo
pravo pa i ljudska prava, kao civilizacijska potreba covekova
nastali su na odredjenom civilizacijskom nivou zivota ljudi na
kome su postojanje i stepen”nerazumevanja”,
“otudjenosti” vlasti tj.”gospodara dominacije”
od ljudi i njihovih zivotnih potreba, u odredjenoj zajednici,
ambijentu u kome su ziveli, uzrokovali da se kod ljudi stvori
svest o nuznosti da od vlasti, obezbede i zastite svoje osnovne
vrednosti kakva je zivot, i zadovoljenje svojih
osnovnih-neophodnih zivotnih potreba, koje im omogucavaju da zive
i zivot dalje unaprdjuju kao ljudske licnosti i subjekti prava, i
kada su stvorili svest o nacinu na koji ce to uciniti.Istorijski
posmatrano u zivotu ljudi postoji period kada su imali neophodne
zivotne potrebe, bez formirane svesti o nuznosti njihovog
zadovoljenja i nacinu na koji ce to uciniti, te im ni neophodne
zivotne potrebe nisu bile definisane i priznate, zasticene i
zadovoljavane, na organizovan i institucionalizovan nacin, kao
pravo ili blize ljudsko pravo.Zatim period u kome su neophodne
zivotne potrebe ljudi, definisane, priznate, zasticene i
zadovoljene manje ili vise kao pravo, sa tendencijom ka priznanju,
zastiti i zadovoljenju u optimalnom smislu, u kome zivi danas
vecina covecanstva.Kao teorijsku projekciju mogli bi da vidimo u
zivotu ljudi period, kada ce neophodne zivotne potrebe ljudima
biti priznate, zasticene i zadovoljene u optimalno mogucem smislu,
kao takve, a ne kao pravo i bez potrebe za pravom, a samim tim i
bez potrebe za vlascu i drzavom, u civilizcijski razvijenim
ljudskim zajednicama, koje pocivaju i u kojima odnose grade
materijalno i duhovno bogati ljudi, kao slobodne saznate i
izgradjene ljudske licnosti, koje kao takve, iskljucuju postojanje
dominacije i otudjenosti u odnosima medju ljudima, a samim tim
iskljucuju potrebu za pravom i drzavom, kao instrumentima za
priznanje zastitu i zadovoljenje njihovih neophodnih zivotnih
potreba.
“Skup ljudskih prava” za koje su se ljudi
“izborili” ili koja su im od drzavne vlasti priznata,
za ljude prestavljaju “steceni kapital” i garnciju
stecenog zivotnog statusa njihovog uopste, a posebno njihovog
statusa kao slobodnih saznatih i izgradjenih licnosti, na
dostignutom civilizcijskom nivou zajednice u kojoj zive, a
istovremeno i “polaznu osnovu” za dalju izgradnju i
afirmaciju, kako opsteg zivotnog statusa ljudi tako i njihovih
licnosti, a preko njih i za razvoj i napredak zajednice u kojoj
zive i odnose kao takvi grade.Zbog iznetog znacaja ljudskih prava
pre svega za coveka, ali i zbog “nerzumevanja”vlasti
za ljudska prava i coveka, i na toj relaciji drzavna vlast-
ljudska prava, nastao je i stalno prisutana napor ljudi da im se
sto vise potreba prizna, zastiti i zadovolji kao pravo koji smo
napred oznacili kao borba za ljudska prava.U toj borbi, na
relaciji drzavna vlast-ljudi i njihove potrebe, a shvatajuci
znacaj i ulogu ljudskih prava shvacenih kao ovlascenje datog
coveku za zadovoljenje neophodnih zivotnih potreba, ljudi
stvaraju-organizuju i stavljaju u funkciju, svoje izvorne i
neposredne asocijacije-udruzenja, koja su im bliska u meri u kojoj
su autenticna, a sa ciljem da se na optimalno moguc, organizovan i
autentican nacin, uoce, definisu, promovisu, priznaju kao pravo,
zastite njihove neophodne zivotne potrebe koje imaju na
dostignutom civilizacijskom nivou zajednice u kojoj zive, i stvore
uslovi za njihovo zadovoljenje u optimalnom smislu.U svakodnevnom
zivotu, medjusobnim odnosima i komunikaciji, ljudi ove asocijacije
oznacavaju kao Nevladine organizacije za ljudska prava-NVO za
ljudska prava.Naziv koji je dovoljan samo da ukaze na pojavni
oblik predmeta kojim se bave, a nedovoljan za sagledavanje ni
sustine predmeta kojim se bave ni poslova koje rade, niti uloge
koje imaju, i svrhe njihovog postojanja.
Sustinski Nevladine
organizacije za ljudska prava mogu se definisati, kao izvorne i
neposredne asocijacije-udruzenja ljudi, koje nastaju i deluju u
uslovima i zajednicama sa protivurecnim odnosa izmedju drzavne
vlasti sa jedne strane i ljudi i njihovih neophodnih zivotnih
potreba sa druge strane, sa ciljem da se takve potrebe koje ljudi
imaju na dostignutom civilizacijskom nivou zajednice u kojoj zive,
uoce, definisu,promovisu, priznaju, zastite i zadovolje na
autentican, sto neposredniji, organizovan i u datim
uslovima,optimalno moguc nacin, koji coveku omogucava zivot kao
sto vise materijalno i duhovno bogatoj, slobodnoj i saznatoj
licnosti i njegovu dalju afirmaciju i razvoj u tom smislu.
Kao
izvorne i neposredne asocijacije ljudi, bliske ljudima i njihovim
autenticnim potrebama u svakom pogledu, ove NVO prema drzavnoj
vlasti mogu imati razliciti odnos i ulogu, kao sto je i razlicit
odnos drzavne vlasti prema njima, a sto sve u krajnjem slucaju
zavisi od karaktera drzavne vlasti i odnosa te vlasti prema
coveku, i njegovim neophodnim zivotnim potrebama.
U drzavama
koje svoje postojanje i razvoj koncipiraju na jakoj drzavnoj
vlasti, covek i njegove neophodne zivotne potrebe su stavljeni u
drugi plan u odnosu na drzavnu vlast, vlast ne vidi, nece da vidi,
ili nedovoljno vidi- sagledava, coveka i njegove potrebe, oni se
od vlasti ne vide i stavljeni su u funkciju vlasti, a samim tim i
NVO koje se bave ljudskim pravima u odnosu na drzavnu vlast imaju
kriticku i korektivnu ulogu, te su kao takve od vlasti nezeljene,
nerado vidjene, u najboljem slucaju njihovo postojanje i uloga su
samo deklarativno proklamovani, dok se u stvarnom zivotu ne
stvaraju uslovi za njihov rad i ostvarivanje njihove uloge, ili se
cak sputavaju kao nepotrebne i suvisne.
U drzavama koje svoje
postojanje i civilizacijski napredak zasnivaju na coveku i vide u
coveku, kao materijalno i duhovno bogatoj, slobodnoj , saznatoj i
izgradjenoj ljudskoj licnosti i daljem razvoju i afirmaciji coveka
u tom smislu, ljudska prava shvacena u smislu ovlascenja datih
ljudima da na optimalan nacin zadovoljavaju neophodne zivotne
potrebe, su satvani deo “svesti “ same vlasti, a
organizacije i asocijacije ljudi koje se ljudskim pravima bave,
kao takve su pozeljne kao kooperativan i konstruktivan
civilizacijski faktor, koji sa takvom ulogom ima”priznato”
mesto u njihovim politickim sistemima.
Ovakvo shvatanje pojma
ljudskih prava i NVO koje se njima bave, njihove uloge u zivotu i
razvoju ljudi i zajednica u kojima zive, i odnosa drzavne vlasti
prema njima, u kontekstu njihovog aktuelnog stanja i aktuelnog
stanja odnosa u uzoj i siroj zajednici u kojoj ljudi zive, na
polju ljudskih prava otvara pitanja postojanja i razlikovanja
univerzalnog i interesnog koncepta ljudskih prava i njihove uloge,
a na polju NVO koje se bave ljudskim pravima otvara pitanje
postojanja i razlikovanja uloge i odnosa izmedju autenticnih i
interesnih NVO, u smislu koji predstavlja antitezu autenticnom
pojmu i cilju postojanja ovih NVO.
Na kraju ovakav pristup
ljudskim pravima omogucava nam da ih sagledamo i vidimo ne kao
staticnu kategoriju i pojam cija je sadrzina poznata i jednom za
svagda data vec kao kategoriju –pojam, koji ima svoju
dinamiku, nastanak, promenu sadrazine po obliku i kvalitetu, ulogu
i znacaj za ljude i zajednice u kojima zive, koji zbog toga traze
dublju analizu, koji cilj ima i ovo razmisljanje.
Dragutin
Vidosavljevic, Odbor za ljudska prava Leskovac,
|
