Svetozara Markovica 37 - 16000 Leskovac tel/fax: + 381 16 215 922; e-mail: nesic@eunet.yu
KOSOVSKI
PROBLEM
ISTINE I ZABLUDE
TIRAŽ:
2000
Leskovac, 1998.
Knjiga
sadrži izvode iz diskusija učesnika Foruma KOSOVSKI PROBLEM - ISTINE I ZABLUDE
koji je pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo i američke organizacije
USID/OTI odžan jula i
septembra 1998. godine u Leskovcu i Prištini.
Afirmisati
toleraciju u komunikaciji Srba i Albanaca, na dnu Srbije, tek stotinak
kilometara od Prištine i 300 kilometara južno od Beograda, zvući poprilično
nadrealistično, ali ideja za organizovanje srpsko-albanskog dijaloga sa tim
ciljem rodila se upravo u takvim okolnostima.
Dok su aktivisti leskovačkog Odbora za ljudska prava sa zgražavanjem preko interneta pratili tragične vesti o stradanjima civila u Drenici, iz neposredne blizine, “uveseljavala“ ih je glasna novokomponovana muzika koja je bila podloga za reklamu igre na sreću “Bingo”. Iznad ogromnog kamiona sa nagradama za malobrojne srećnike vijorila se reklama za film “Titanik”. Sve je, dakle, bilo uobičajeno za “Srbiju danas”.
Dok su aktivisti leskovačkog Odbora za ljudska prava sa zgražavanjem preko interneta pratili tragične vesti o stradanjima civila u Drenici, iz neposredne blizine, “uveseljavala“ ih je glasna novokomponovana muzika koja je bila podloga za reklamu igre na sreću “Bingo”. Iznad ogromnog kamiona sa nagradama za malobrojne srećnike vijorila se reklama za film “Titanik”. Sve je, dakle, bilo uobičajeno za “Srbiju danas”.
Verovali
smo i verujemo da atmosfera zla i stradanja može da bude prevaziđena jedino
dijalogom. Tokom razgovora na temu “Kosovski problem - istine i zablude”
ispostavilo se da i na albanskoj strani ima ljudi koji slično misle, i , što
je jos važnije, ljudi sa različitim stavovima koji smatraju da nikada više
ne sme da bude ubijanja zbog realizacije jedne političke ideje ili nečijeg
opstanka na vlasti.
Naišli smo na odbijanje saradnje u zvaničnim krugovima, a razgovor u Leskovcu bili smo prinudjeni da organizujemo u kafani, uz ne baš tiho zagrevanje orkestra. Predsednik Skupštine opštine Leskovac nas je , preko “Večernjih novosti”, osudio zbog pozivanja Nadire Avdić-Vlasi u Leskovac, odričući nam zbog toga pravo i da iznosimo svoj stav o nekim gradskim problemima. U Prištini su naš skup posvećen izveštavanju sa Kosova bojkotovali novinari državnih medija.
O razgovorima na Forumu detaljno su izveštavali “Danas”, “Naša borba”, TV “Palma plus”, Radio B92, časopis “Media”, “Republika” i “Helsinška povelja”.
Za pomoc u organizovanju i realizaciji Foruma posebno se zahvaljujemo novinaru lista “Danas” Jelki Jovanović, kao i Fondu za otvoreno društvo i USAID/OTI - Beograd.
Učesnici Foruma “Kosovski problem - istine i zablude” bili su: dr Nebojša Popov, urednik “Republike”, dr Škeljzen Malići, publicista iz Prištine, dr Momčilo Pavlović, istoricar, dr Ramuš Mavrici, profesor na paralelnom univerzitetu u Prištini, dr Predrag Simić iz Instituta za medjunarodnu politiku i privredu, Paljoka Berišaj, koordinator za pomoć u humanitarnoj organizaciji “Majka Teraza”, Jelka Jovanović, novinar “Danasa”, novinari “Naše borbe” Dragana Banjac i Vojkan Ristić, Danko Alimpić, urednik časopisa “Aleksandria”, Svetozar Raković, urednik u “Radničkoj štampi”, Vukašin Obradovic, vlasnik i glavni i odgovorni urednik “Novina Vranjskih”, Božidar Živković, publicista iz Niša, Petar Drasković, privrednik iz Leskovca, Ismet Hajdari, dopisnik Radija “Slobodna Evropa” iz Prištine, Zoran Nikolić, novinar “Vremena”, Momčilo Petrović, novinar “Blica”, Dobrosav Nešić, predsednik Odbora za ljudska prava iz Leskovca.
Naišli smo na odbijanje saradnje u zvaničnim krugovima, a razgovor u Leskovcu bili smo prinudjeni da organizujemo u kafani, uz ne baš tiho zagrevanje orkestra. Predsednik Skupštine opštine Leskovac nas je , preko “Večernjih novosti”, osudio zbog pozivanja Nadire Avdić-Vlasi u Leskovac, odričući nam zbog toga pravo i da iznosimo svoj stav o nekim gradskim problemima. U Prištini su naš skup posvećen izveštavanju sa Kosova bojkotovali novinari državnih medija.
O razgovorima na Forumu detaljno su izveštavali “Danas”, “Naša borba”, TV “Palma plus”, Radio B92, časopis “Media”, “Republika” i “Helsinška povelja”.
Za pomoc u organizovanju i realizaciji Foruma posebno se zahvaljujemo novinaru lista “Danas” Jelki Jovanović, kao i Fondu za otvoreno društvo i USAID/OTI - Beograd.
Učesnici Foruma “Kosovski problem - istine i zablude” bili su: dr Nebojša Popov, urednik “Republike”, dr Škeljzen Malići, publicista iz Prištine, dr Momčilo Pavlović, istoricar, dr Ramuš Mavrici, profesor na paralelnom univerzitetu u Prištini, dr Predrag Simić iz Instituta za medjunarodnu politiku i privredu, Paljoka Berišaj, koordinator za pomoć u humanitarnoj organizaciji “Majka Teraza”, Jelka Jovanović, novinar “Danasa”, novinari “Naše borbe” Dragana Banjac i Vojkan Ristić, Danko Alimpić, urednik časopisa “Aleksandria”, Svetozar Raković, urednik u “Radničkoj štampi”, Vukašin Obradovic, vlasnik i glavni i odgovorni urednik “Novina Vranjskih”, Božidar Živković, publicista iz Niša, Petar Drasković, privrednik iz Leskovca, Ismet Hajdari, dopisnik Radija “Slobodna Evropa” iz Prištine, Zoran Nikolić, novinar “Vremena”, Momčilo Petrović, novinar “Blica”, Dobrosav Nešić, predsednik Odbora za ljudska prava iz Leskovca.
Iskreno
mi je žao, poštovani prijatelji, što, uprkos ranijem pristanku, nisam uspeo
da se odazovem vašem pozivu za ucesce na vecerašnjoj tribini. Gajim puno poštovanje
za ostale ucesnike i verujem da se moje odsustvo nece uopšte osetiti. Potpuno
razumem motive kojima ste se rukovodili u organizovanju vecerašnje tribine
o Kosovu i podržavam vaše hrabro nastojanje da, barem na ovaj nacin, pokušate
da osvetlite kosovski problem.
Vec je tri i po meseca kako se na Kosovu nalazimo u neobjavljenom ratu. To nije onaj klasični knjiški i frontovski rat, vec klasični primer ustanka na koji su se digli Albanci na zapadu Kosova, pre svega u pograničnom području, kao i na području Drenice. Po svim relevantnim paramatrima, broju žrtava, koji je u ova tri i po meseca veći nego sto je bio od 1981. godine, veličini teritorije koju je zahvatio, stepenu materijalnih razaranja i broju izbeglog civilnog stanovništva, odnosno etnički ocišćenim teritorijama - to je pravi rat koji, ako mi dozvolite poredjenje, po svemu liči na onaj u Bosni i Hercegovini.
Naravno, ovaj rat ima i svojih specifičnosti. Kao i na celom Kosovu, tako i u ratom zahvaćenim zonama, Albanci predstavljaju većinsko stanovništvo, tako da se vojne i policijske snage na ovim prostorima nalaze u apsolutno neprijateljskom okruženju, što znači da, ako Milošević u daljim borbama ne bude angažovao tenkove i avione, onda je on već danas osudjen na poraz, posebno u slučaju rasplamsavanja sukoba na celom Kosovu.
Primer Vijetnama veoma jasno govori da, bez obzira kako bila moćna ratna mašinerija, ona je na duži rok i na terenima gde premoć u ratnoj tehnici ne moze doći do izražaja - osudjena na poraz. Nacionalna struktura zrtava nam ukazuje da je broj nastradalih na kosovu u dosadasnjim ratnim sukobima mnogo puta veci na albanskoj strani. To, medjutim, ni najmanje, barem ja to ne primecujem, ne odvraca revoltirane Albance da se sa puskom u ruci bore za svoja prava. Broj pripadnika OVK raste iz dana u dan; po zadnjim medjunarodnim procenama, na primer onaj americkog Pentagona, OVK danas broji 32 000 naoruzanih pripadnika. To je skoro isti broj naoruzanih ljudi koji je rezim, sto u vojsci, sto u policiji, angazovao na Kosovu. S tim da vreme ne radi za Milosevica, jer ce, koliko to mogu da vidim iz Pristine, u Srbiji, ako na Kosovu dodje do totalnog rata, biti dosta onih koji ce hrabro ustati i suprotstaviti se mogucnosti da za Milosevicevu stolicu ginu i na Kosovu.
Uprkos ovim ohrabrujucim znacima iz Srbije, generalno mislim da je sira javnost u Srbiji malo svesna toga da je Vozd preko noci i na mala vrata uveo srbiju u rat na Kosovu, onako kako je to godinama cinio u Hrvatskoj i u Bosni. Dok je zvanicna srpska propaganda trubila da Srbija nije u ratu, srpski mladici su ginuli u besmislenim ratovima na zapadu nekadasnje Jugoslavije. Isti, apsolutno isti scenario sada je na snazi u zvanicnom Beogradu. Vesti o ogromnim zrtvama, teskim sukobima, ne mogu dopseti na ekrane i stanice rezimske stampe od onih koji vesti o privrednim “uspesima”, “intenzivnoj medjunarodnoj aktivnosti” i “roditeljskoj brizi” SPS i JUL za Srbiju i srpski narod. Na albanskoj strani, kao sto i sami mozete primetiti, nakon osmogodisnjeg Rugovinog gandizma, na scenu je snazno stupila ratna platforma ciji je reprezent Oslobodilacka vojjska Kosova. Kada se bude pisala nasa istorija, ako budemo imali srecu da je svi zivi docekamo, neosporno je da ce biti tesko objanisti fenomen OVK bez Milosevicevih zasluga. Od na pocetku klasicne gerilske organizacije, koja je imala velikih lutanja u platformama i ciljevima, i cak bila na ivici medjunarodnog proglasenja za teroristicku, ova organizacija nakon stravicnog krvoprolica u Drenici krajem februara i pocetkom marta, koje nista nije blaze od onog u Srebrenici, preko noci je izrasla u masovni nacionalni albanski pokret koji danas, uz sve postovanje prema Rugovinoj mirovnoj platformi, treba priznati i uvaziti kao nezaobilaznog cinioca u bilo kakvom procesu trazenja politickom resenja za Kosovo. Tako i shvatam lucidni diplomatski potez Ricarda Holbruka da ode i sretne se sa predstavnicima OVK u Juniku, kao i susret Roberta Gelbrada sa politickim predstavnicima OVK u Svajcarskoj. Moze se neko slagati sa platformom OVK ili ne, ali ona postoji kao realnost i nju podrzava najveci broj Albanaca na Kosovu. I, ako se zeli mir, onda se u proces pokusaja prekida neprijateljstava i obnavljanja politickih pregovora, trebaju ukljuciti politicki predstavnici OVK. I to je po meni jedini nacin da se zaustavi rat na Kosovu i njegovo potpuno rasplamsavanje na gradove i severoistok Kosova, sa glavnim gradom Pristinom. Ukoliko se bude tvrdoglavo insistiralo na obnavljanju politickih pregovora na dosadasnjem nivou, koji su vodile politicke elite iz Pristine i Beograda, onda ce to , ubedjen sam, biti samo dolivanje ulja na vatru, o cemu sam po sebi najbolje govori primer da su se pravi najzesci sukobi na Kosovu rasplamsali nakon susreta Rugova-Milosevic i pocetka politickih pregovora dve strane nakon toga.
Pliticke platforme Srba i Albanaca o buducnosti Kosova su potpuno dva sveta i mislim da bi bila velika greska u pregovorima, u koje bi bili ukljuceni OVK i Amerikanci, ici odmah na politicko resenje. To bi, kao sto dosadasnje iskustvo pokazuje, bio bumerang koji bi se odmah u startu razbio o glavu pregovaraca. rat na jednoj trecini kosovske teritorije, eksplozivna situacija u zonama van direktnih oruzanih konflikata, prenapregnute etnicke tenzije, jednostavno ne dozvoljavaju takav luksuz trosenja vremena na raspravljanje pitanja ko je prvi stigao na Kosovo i cije je ono danas svojina i kolevka od pamtiveka. Racionalni pregovori trebaju ici na prekid neprijateljstava, uspostavljanje medjunarodnog mehanizma kontrole prekida vatre, vracanja Albancima svih onih prava koja su im osam godinama drasticno uskracivana, uspostavljanje jednog centralnog paritetnog organa vlasti, u kojem bi, poput Bosne i Hercegovine, konacnu rec imao predstavnik medjunarodne zajednice, normalizaciju svih vitalnih delatnosti javnih sluzbi, rigoroznu kontrolu i zastitu ljudskih prava i sloboda svih gradjana na Kosovu, revitalizaciju kosovske privrede uz medjunarodnu pomoc.
Vec je tri i po meseca kako se na Kosovu nalazimo u neobjavljenom ratu. To nije onaj klasični knjiški i frontovski rat, vec klasični primer ustanka na koji su se digli Albanci na zapadu Kosova, pre svega u pograničnom području, kao i na području Drenice. Po svim relevantnim paramatrima, broju žrtava, koji je u ova tri i po meseca veći nego sto je bio od 1981. godine, veličini teritorije koju je zahvatio, stepenu materijalnih razaranja i broju izbeglog civilnog stanovništva, odnosno etnički ocišćenim teritorijama - to je pravi rat koji, ako mi dozvolite poredjenje, po svemu liči na onaj u Bosni i Hercegovini.
Naravno, ovaj rat ima i svojih specifičnosti. Kao i na celom Kosovu, tako i u ratom zahvaćenim zonama, Albanci predstavljaju većinsko stanovništvo, tako da se vojne i policijske snage na ovim prostorima nalaze u apsolutno neprijateljskom okruženju, što znači da, ako Milošević u daljim borbama ne bude angažovao tenkove i avione, onda je on već danas osudjen na poraz, posebno u slučaju rasplamsavanja sukoba na celom Kosovu.
Primer Vijetnama veoma jasno govori da, bez obzira kako bila moćna ratna mašinerija, ona je na duži rok i na terenima gde premoć u ratnoj tehnici ne moze doći do izražaja - osudjena na poraz. Nacionalna struktura zrtava nam ukazuje da je broj nastradalih na kosovu u dosadasnjim ratnim sukobima mnogo puta veci na albanskoj strani. To, medjutim, ni najmanje, barem ja to ne primecujem, ne odvraca revoltirane Albance da se sa puskom u ruci bore za svoja prava. Broj pripadnika OVK raste iz dana u dan; po zadnjim medjunarodnim procenama, na primer onaj americkog Pentagona, OVK danas broji 32 000 naoruzanih pripadnika. To je skoro isti broj naoruzanih ljudi koji je rezim, sto u vojsci, sto u policiji, angazovao na Kosovu. S tim da vreme ne radi za Milosevica, jer ce, koliko to mogu da vidim iz Pristine, u Srbiji, ako na Kosovu dodje do totalnog rata, biti dosta onih koji ce hrabro ustati i suprotstaviti se mogucnosti da za Milosevicevu stolicu ginu i na Kosovu.
Uprkos ovim ohrabrujucim znacima iz Srbije, generalno mislim da je sira javnost u Srbiji malo svesna toga da je Vozd preko noci i na mala vrata uveo srbiju u rat na Kosovu, onako kako je to godinama cinio u Hrvatskoj i u Bosni. Dok je zvanicna srpska propaganda trubila da Srbija nije u ratu, srpski mladici su ginuli u besmislenim ratovima na zapadu nekadasnje Jugoslavije. Isti, apsolutno isti scenario sada je na snazi u zvanicnom Beogradu. Vesti o ogromnim zrtvama, teskim sukobima, ne mogu dopseti na ekrane i stanice rezimske stampe od onih koji vesti o privrednim “uspesima”, “intenzivnoj medjunarodnoj aktivnosti” i “roditeljskoj brizi” SPS i JUL za Srbiju i srpski narod. Na albanskoj strani, kao sto i sami mozete primetiti, nakon osmogodisnjeg Rugovinog gandizma, na scenu je snazno stupila ratna platforma ciji je reprezent Oslobodilacka vojjska Kosova. Kada se bude pisala nasa istorija, ako budemo imali srecu da je svi zivi docekamo, neosporno je da ce biti tesko objanisti fenomen OVK bez Milosevicevih zasluga. Od na pocetku klasicne gerilske organizacije, koja je imala velikih lutanja u platformama i ciljevima, i cak bila na ivici medjunarodnog proglasenja za teroristicku, ova organizacija nakon stravicnog krvoprolica u Drenici krajem februara i pocetkom marta, koje nista nije blaze od onog u Srebrenici, preko noci je izrasla u masovni nacionalni albanski pokret koji danas, uz sve postovanje prema Rugovinoj mirovnoj platformi, treba priznati i uvaziti kao nezaobilaznog cinioca u bilo kakvom procesu trazenja politickom resenja za Kosovo. Tako i shvatam lucidni diplomatski potez Ricarda Holbruka da ode i sretne se sa predstavnicima OVK u Juniku, kao i susret Roberta Gelbrada sa politickim predstavnicima OVK u Svajcarskoj. Moze se neko slagati sa platformom OVK ili ne, ali ona postoji kao realnost i nju podrzava najveci broj Albanaca na Kosovu. I, ako se zeli mir, onda se u proces pokusaja prekida neprijateljstava i obnavljanja politickih pregovora, trebaju ukljuciti politicki predstavnici OVK. I to je po meni jedini nacin da se zaustavi rat na Kosovu i njegovo potpuno rasplamsavanje na gradove i severoistok Kosova, sa glavnim gradom Pristinom. Ukoliko se bude tvrdoglavo insistiralo na obnavljanju politickih pregovora na dosadasnjem nivou, koji su vodile politicke elite iz Pristine i Beograda, onda ce to , ubedjen sam, biti samo dolivanje ulja na vatru, o cemu sam po sebi najbolje govori primer da su se pravi najzesci sukobi na Kosovu rasplamsali nakon susreta Rugova-Milosevic i pocetka politickih pregovora dve strane nakon toga.
Pliticke platforme Srba i Albanaca o buducnosti Kosova su potpuno dva sveta i mislim da bi bila velika greska u pregovorima, u koje bi bili ukljuceni OVK i Amerikanci, ici odmah na politicko resenje. To bi, kao sto dosadasnje iskustvo pokazuje, bio bumerang koji bi se odmah u startu razbio o glavu pregovaraca. rat na jednoj trecini kosovske teritorije, eksplozivna situacija u zonama van direktnih oruzanih konflikata, prenapregnute etnicke tenzije, jednostavno ne dozvoljavaju takav luksuz trosenja vremena na raspravljanje pitanja ko je prvi stigao na Kosovo i cije je ono danas svojina i kolevka od pamtiveka. Racionalni pregovori trebaju ici na prekid neprijateljstava, uspostavljanje medjunarodnog mehanizma kontrole prekida vatre, vracanja Albancima svih onih prava koja su im osam godinama drasticno uskracivana, uspostavljanje jednog centralnog paritetnog organa vlasti, u kojem bi, poput Bosne i Hercegovine, konacnu rec imao predstavnik medjunarodne zajednice, normalizaciju svih vitalnih delatnosti javnih sluzbi, rigoroznu kontrolu i zastitu ljudskih prava i sloboda svih gradjana na Kosovu, revitalizaciju kosovske privrede uz medjunarodnu pomoc.
Konstituisan
je kosovski parlament, u ovako teskom vremenu bez euforije medju Albancima.
Ja to ocenjujem kao pokusaj Rugove da ucvrsti svoj poljuljani polozaj. U svakom
slucaju, formirace se jedan zajednicki organ i cinjenica je da ni Rugova,
ni Demaci, ni OVK nece vise moci da rade svojeglavo, pred javnosu da istupaju
kao slobodni strelci i napadaju jedni druge zbog cinjenja ili necinjenja.
Rat se zaista vodi. Neki ljudi papagajski prepricavaju drugi “Dnevnik” koji kaze da rata tamo nema. Ja sam razgovarao sa nekim ljudima iz Sarajeva koji mi kazu da je kod njih uoci rata bila ista situacija. Naime, ako se upotrebljava silna ratna masinerija (ne najjaca), vojnici preobuceni u policajce, koriste se svi vojni objekti, napadaju se sela i ljudi beze, krade se, pa se spaljuju kuce - onda je to vec vidjeni scenario. Jedini put za Djakovicu je preko Prizrena, Urosevca i Brezovice. Prosle nedelje smo bili u Peci, preko rozaja. Sutra krece jedan nas konvoj za Djakovicu, uz komplikovanu proceduru obavestavanja vlasti. Unapred obavestavamo, u saradnji sa jednom americkom organizacijom koja se bavi dostavom humanitarne pomoci, MUP i Finansijsku policiju, Trzisnu inspekciju i vojni stab u Pristini o pravcu kretanja konvoja. U suprotnom, nema sansi da prodjemo bilo gde. Moram priznati da se poslednjih dvadeset dana lakse prolazi do glavnih centara, ali zadnji napadi koji su se desili na osam kilometara od Pristine, kod Obilica, stvaraju pravu ratnu atmosferu. Ona se moze videti i u Kosovu Polju, to je vec predgradje Pristine, gde su i Srbi i Albanci evakuisali svoje porodice. Preko noci Srbi naoruzani automatskim puskama cuvaju straze (ono sto vidite preko televizije - po neku vilu - to je samo propagandni trik, jer im je oruzje podeljeno jos pre deset godina). Ovog leta onaj koji je slucajno omanuo pre deset godina ima sansu da nabavi automatsko i poluautomatsko oruzje. S druge strane, Albanci su isto naoruzan, ali oni su u kucama, oni ne izlaze iz kuca. Muski deo je u kucama. Za sada, tu su zapaljene tri-cetiri kuce, obijeno i zapaljeno nekoliko radnji, ali atmosfera je prava ratna.
Zadnji napadi, kao sto ste culi, su u Prizrenu. Ja se nadam, da budem nerealni optimista, da se to nece ponoviti, da se rat nece preneti na vece gradove. Do sada je Prizren vazio za grad vrlo tolerantnih ljudi, ali nervoza i ratna atmosfera cine svoje. A mozda i ciljevi i policije i OVK da rat prenesu dole.
S druge strane, Srbija je uvela svojevrsni embargo: ne moze ni jedan kamion sa hranom da prodre na Kosovo a da pre toga nije dobio dozvolu vlasti. Vlada Srbije je odredila 18 trgovinskih kuca u velikim centrima kojima je jedino dozvoljeno da distribuiraju hranu na Kosovu. Kada bi neka albanska firma to pokusala da uradi ona mora u opstini da dobije dozvolu (kod nekog organa), na koju placa 3% od ukupnih troskova. I normalno, dok stigne roba do Pristine, cena joj se nekoliko puta povecava zbog raznih smicalica na putu. Tako, kad dodje do Pristine, to je vec vrlo skupa toba, a da ne pricamo o drugim gradovima.
Trenutno je Pristina najzasticenijaiz vrlo jednostavnog i pramaticnog razloga, jer su tamo vlasti Srbije i ima dosta stranih diplomata i novinara, grupa koje dolaze iz inostranstva.
Humanitarna organizacija “Majka Tereza” je do 28. februara, a to je kriricni datum, prelomni trenutak kada je napadnuta porodica Jasari u Prekazu, zbrinjavala 31.500 porodica. O njihovom socijalnom zdravstvenom i ekonomskom statusu imamo podatke. Na zalost, od tada se njima ne bavimo, vec raseljenim licima, zapravo izbeglicama. To su ljudi koji su pobegli iz svojih kuca, kojima su kuce zapaljene i ne mogu da se vrate. Zive manje-vise od pomoci. Mi smo dosta dugo odolevali situaciji i uspevali da se prilagodimo i pomazemo ljudima. U zadnjih nedelju dana se desavaju neke drasticne stvari. Naime, 11. ovog meseca napadnuti su puscanom paljbom nasi aktivisti koji su prevozili robu 10 km od Pristine prema selu Sipovcu, dvojica su ranjena, jedan nije izasao iz kome, lekari kazu da ce verovatno ostati dozivotni invalid. Istog dana je uhapsena nasa ekipa iz Djakovice i osudjena na kaznu zatvora zbog navodnog pomaganja terorista. Do sada imamo 15 ljudi koji su po zatvorima, a i nestali.
Imam utisak da se komplikuje situacija oko “Majke Tereze”, stvara se nezdrava atmosfera, a “Majka Tereza” je imala jednu izvrsnu reputaciju medju kosovskim Albancima, medju kosovskim stanovnistvom uopste, a i medju inostranim organizacijama za dostavu humanitarne pomoci. Mi imamo 44 ogranka i 630 podogranaka. Svojim aktivistima pokrivali smo svako, cak i najmanje mesto na Kosovu, a u okviru “Majke Tereze” radilo je 86 ambulanti do sada, cak i jedno porodiliste. Svi lekari rade besplatno i sve usluge su besplatne, oni znaju da su kicma humanitarne pomoci na Kosovu. Da li se pokusava da se ta kicma slomi? Ako je tako, onda znaci da nam predstoji kompletna radikalizacija ionako radikalne situacije na Kosovu.
Politicke partije se lome, jer pojavom OVK, hteli mi to da priznamo ili ne, kudikamo se promenila situacija na Kosovu. To je bilo najavljeno studentskim demonstracijama, Demacijevim angazovanjem u politickoj partiji, to se apsolutno kuvala radikalizacija, jednostavno iz Rugovine nemoci da donese neki boljitak na Kosovu. Jedna politika koja za osam godina ne donosi nista novo, jasno je da ce na politickoj sceni da iznudi neko drugo resenje. Na zalost, mi smo na to upozoravali i Rugovu i inostrane delegacije koje su dolazile: ako necete Rugovu da donese neki rezultat pregovorima i dogovorima, onda cete se sresti sa jednom radikalizacijom na Kosovu u kojoj ce rugova biti apsolutno nemocan. Termin kontrolisanje nema sanse, nema sanse da bilo ko, ni Rugova, ni bilo ko drugi, kontrolise OVK. Druga je stvar da ce oni pokusati da stvore neko zajednicko telo koje ce dejstvovati po sporazumima, kako bi na taj nacin uticali da, ako se postigne neki sporazum, taj sporazum moze i da se sprovede. Na zalost, situacija je takva da vlada nepoverenje. Gospodin Hajdari je izneo svoje misljenje i utiske, sto su utisci umerenih ljudi. Po mom misljenju treba dejstvovati vrlo brzo, vec danas, i prinuditi na povlacenje vojnih snaga, jer i Milosevic kaze da je iluzorno zahtevati povlacenje policie i specijalnih jedinica i vojske sa Kosova i dozvoliti OVK da preuzme te polozaje. To je jasna stvar da se na Kosovu to mora uciniti, s tim sto, ako bih ovo rekao na Kosovu - oni bi me lincovali. Stvar je u tome sto pokusavamo da tamo dodje do prekida rata, to je prvi uslov. Ako ne dodje do prekida rata, a dodje septembar, to je stanje kad treba skole da rade, da radi univerzitet. I ako ovo stanje iscekivanja prodje bez ikakvih uspeha u politici i prekidu vatre - onda ce sigurno doci do eskalacije.
Znate, postoji sigurno saznanje da OVK dobija oruzje preko Albanije, to je trenutno najlaksi put. Ja nisam siguran da se sutra nece otvoriti drugi putevi, i preko Crne Gore i preko Makedonije, cak i preko Srbije. Iskustva iz BiH govore da je oruzje dolazilo i preko teritorija koje se smatraju neprijateljskim. Tu postoje razni interesi jer u svetu ima dosta organizacija koje se bave trgovinom oruzja i one poznaju samo novac.
Albanski narod je najmladji u Evropi. Ima veliki broj mladih ljudi koji jednostavno ne vide perspektivu. 150 000 radnika je izbaceno s posla, oni nemaju nikakvu ni materijalnu, ni zdravstvenu sigurnost. Skola je bila jedini, glavni faktor na Kosovu koji je do sada odrzavao istuaciju. Albanske porodice imaju puno dece, deca im idu u skolu, stariji su u inostranstvu, i sad odjednom dodje situacija kada ne rade skole, oni iz inostranstva nemaju toliko para da salju, neki su se vratili, osetili su miris baruta, a miris suzavca su davno osetili, i vrlo je tesko to kontrolisati.
Drag mi je da to mogu da kazem pred ljudima sa kojima se ne moram slagati, ali da kazem u ovakvom delu Srbije, ja manje-vise dobro poznajem Srbiju, da kazem u Leskovcu gde zaista tesko moze da prodre glas razuma. Vi pokusavate da taj glas, taj drugaciji glas, da se cuje u unutrasnjosti Srbije, jer u Beogradu je to veoma lako uciniti. Imamo ovde gospodina Simica i gospodina Popova, slobodna sredstva informisanja, ali velika bitka mora da se bije.
Na kraju smatram da je jedini spas za Rugovu i Milosevica da dodju Amerikanci. Svi su drugi neozboljni, razmisljaju Albanci, a to se i dokazalo. Treba da dodje neko ko ce da lupi sakom o sto, ko ce da kaze da Albanci nisu izgubili rat, da Srbi nisu izgubili rat, to jest da nisu izgubili Kosovo, a da Albancima kaze da su dobili republiku. I da im kaze: od sada ce biti ovako, i zastava, i grb, i parlament. Ja za sada drugacijeg resenja ne vidim. Hvala.
Rat se zaista vodi. Neki ljudi papagajski prepricavaju drugi “Dnevnik” koji kaze da rata tamo nema. Ja sam razgovarao sa nekim ljudima iz Sarajeva koji mi kazu da je kod njih uoci rata bila ista situacija. Naime, ako se upotrebljava silna ratna masinerija (ne najjaca), vojnici preobuceni u policajce, koriste se svi vojni objekti, napadaju se sela i ljudi beze, krade se, pa se spaljuju kuce - onda je to vec vidjeni scenario. Jedini put za Djakovicu je preko Prizrena, Urosevca i Brezovice. Prosle nedelje smo bili u Peci, preko rozaja. Sutra krece jedan nas konvoj za Djakovicu, uz komplikovanu proceduru obavestavanja vlasti. Unapred obavestavamo, u saradnji sa jednom americkom organizacijom koja se bavi dostavom humanitarne pomoci, MUP i Finansijsku policiju, Trzisnu inspekciju i vojni stab u Pristini o pravcu kretanja konvoja. U suprotnom, nema sansi da prodjemo bilo gde. Moram priznati da se poslednjih dvadeset dana lakse prolazi do glavnih centara, ali zadnji napadi koji su se desili na osam kilometara od Pristine, kod Obilica, stvaraju pravu ratnu atmosferu. Ona se moze videti i u Kosovu Polju, to je vec predgradje Pristine, gde su i Srbi i Albanci evakuisali svoje porodice. Preko noci Srbi naoruzani automatskim puskama cuvaju straze (ono sto vidite preko televizije - po neku vilu - to je samo propagandni trik, jer im je oruzje podeljeno jos pre deset godina). Ovog leta onaj koji je slucajno omanuo pre deset godina ima sansu da nabavi automatsko i poluautomatsko oruzje. S druge strane, Albanci su isto naoruzan, ali oni su u kucama, oni ne izlaze iz kuca. Muski deo je u kucama. Za sada, tu su zapaljene tri-cetiri kuce, obijeno i zapaljeno nekoliko radnji, ali atmosfera je prava ratna.
Zadnji napadi, kao sto ste culi, su u Prizrenu. Ja se nadam, da budem nerealni optimista, da se to nece ponoviti, da se rat nece preneti na vece gradove. Do sada je Prizren vazio za grad vrlo tolerantnih ljudi, ali nervoza i ratna atmosfera cine svoje. A mozda i ciljevi i policije i OVK da rat prenesu dole.
S druge strane, Srbija je uvela svojevrsni embargo: ne moze ni jedan kamion sa hranom da prodre na Kosovo a da pre toga nije dobio dozvolu vlasti. Vlada Srbije je odredila 18 trgovinskih kuca u velikim centrima kojima je jedino dozvoljeno da distribuiraju hranu na Kosovu. Kada bi neka albanska firma to pokusala da uradi ona mora u opstini da dobije dozvolu (kod nekog organa), na koju placa 3% od ukupnih troskova. I normalno, dok stigne roba do Pristine, cena joj se nekoliko puta povecava zbog raznih smicalica na putu. Tako, kad dodje do Pristine, to je vec vrlo skupa toba, a da ne pricamo o drugim gradovima.
Trenutno je Pristina najzasticenijaiz vrlo jednostavnog i pramaticnog razloga, jer su tamo vlasti Srbije i ima dosta stranih diplomata i novinara, grupa koje dolaze iz inostranstva.
Humanitarna organizacija “Majka Tereza” je do 28. februara, a to je kriricni datum, prelomni trenutak kada je napadnuta porodica Jasari u Prekazu, zbrinjavala 31.500 porodica. O njihovom socijalnom zdravstvenom i ekonomskom statusu imamo podatke. Na zalost, od tada se njima ne bavimo, vec raseljenim licima, zapravo izbeglicama. To su ljudi koji su pobegli iz svojih kuca, kojima su kuce zapaljene i ne mogu da se vrate. Zive manje-vise od pomoci. Mi smo dosta dugo odolevali situaciji i uspevali da se prilagodimo i pomazemo ljudima. U zadnjih nedelju dana se desavaju neke drasticne stvari. Naime, 11. ovog meseca napadnuti su puscanom paljbom nasi aktivisti koji su prevozili robu 10 km od Pristine prema selu Sipovcu, dvojica su ranjena, jedan nije izasao iz kome, lekari kazu da ce verovatno ostati dozivotni invalid. Istog dana je uhapsena nasa ekipa iz Djakovice i osudjena na kaznu zatvora zbog navodnog pomaganja terorista. Do sada imamo 15 ljudi koji su po zatvorima, a i nestali.
Imam utisak da se komplikuje situacija oko “Majke Tereze”, stvara se nezdrava atmosfera, a “Majka Tereza” je imala jednu izvrsnu reputaciju medju kosovskim Albancima, medju kosovskim stanovnistvom uopste, a i medju inostranim organizacijama za dostavu humanitarne pomoci. Mi imamo 44 ogranka i 630 podogranaka. Svojim aktivistima pokrivali smo svako, cak i najmanje mesto na Kosovu, a u okviru “Majke Tereze” radilo je 86 ambulanti do sada, cak i jedno porodiliste. Svi lekari rade besplatno i sve usluge su besplatne, oni znaju da su kicma humanitarne pomoci na Kosovu. Da li se pokusava da se ta kicma slomi? Ako je tako, onda znaci da nam predstoji kompletna radikalizacija ionako radikalne situacije na Kosovu.
Politicke partije se lome, jer pojavom OVK, hteli mi to da priznamo ili ne, kudikamo se promenila situacija na Kosovu. To je bilo najavljeno studentskim demonstracijama, Demacijevim angazovanjem u politickoj partiji, to se apsolutno kuvala radikalizacija, jednostavno iz Rugovine nemoci da donese neki boljitak na Kosovu. Jedna politika koja za osam godina ne donosi nista novo, jasno je da ce na politickoj sceni da iznudi neko drugo resenje. Na zalost, mi smo na to upozoravali i Rugovu i inostrane delegacije koje su dolazile: ako necete Rugovu da donese neki rezultat pregovorima i dogovorima, onda cete se sresti sa jednom radikalizacijom na Kosovu u kojoj ce rugova biti apsolutno nemocan. Termin kontrolisanje nema sanse, nema sanse da bilo ko, ni Rugova, ni bilo ko drugi, kontrolise OVK. Druga je stvar da ce oni pokusati da stvore neko zajednicko telo koje ce dejstvovati po sporazumima, kako bi na taj nacin uticali da, ako se postigne neki sporazum, taj sporazum moze i da se sprovede. Na zalost, situacija je takva da vlada nepoverenje. Gospodin Hajdari je izneo svoje misljenje i utiske, sto su utisci umerenih ljudi. Po mom misljenju treba dejstvovati vrlo brzo, vec danas, i prinuditi na povlacenje vojnih snaga, jer i Milosevic kaze da je iluzorno zahtevati povlacenje policie i specijalnih jedinica i vojske sa Kosova i dozvoliti OVK da preuzme te polozaje. To je jasna stvar da se na Kosovu to mora uciniti, s tim sto, ako bih ovo rekao na Kosovu - oni bi me lincovali. Stvar je u tome sto pokusavamo da tamo dodje do prekida rata, to je prvi uslov. Ako ne dodje do prekida rata, a dodje septembar, to je stanje kad treba skole da rade, da radi univerzitet. I ako ovo stanje iscekivanja prodje bez ikakvih uspeha u politici i prekidu vatre - onda ce sigurno doci do eskalacije.
Znate, postoji sigurno saznanje da OVK dobija oruzje preko Albanije, to je trenutno najlaksi put. Ja nisam siguran da se sutra nece otvoriti drugi putevi, i preko Crne Gore i preko Makedonije, cak i preko Srbije. Iskustva iz BiH govore da je oruzje dolazilo i preko teritorija koje se smatraju neprijateljskim. Tu postoje razni interesi jer u svetu ima dosta organizacija koje se bave trgovinom oruzja i one poznaju samo novac.
Albanski narod je najmladji u Evropi. Ima veliki broj mladih ljudi koji jednostavno ne vide perspektivu. 150 000 radnika je izbaceno s posla, oni nemaju nikakvu ni materijalnu, ni zdravstvenu sigurnost. Skola je bila jedini, glavni faktor na Kosovu koji je do sada odrzavao istuaciju. Albanske porodice imaju puno dece, deca im idu u skolu, stariji su u inostranstvu, i sad odjednom dodje situacija kada ne rade skole, oni iz inostranstva nemaju toliko para da salju, neki su se vratili, osetili su miris baruta, a miris suzavca su davno osetili, i vrlo je tesko to kontrolisati.
Drag mi je da to mogu da kazem pred ljudima sa kojima se ne moram slagati, ali da kazem u ovakvom delu Srbije, ja manje-vise dobro poznajem Srbiju, da kazem u Leskovcu gde zaista tesko moze da prodre glas razuma. Vi pokusavate da taj glas, taj drugaciji glas, da se cuje u unutrasnjosti Srbije, jer u Beogradu je to veoma lako uciniti. Imamo ovde gospodina Simica i gospodina Popova, slobodna sredstva informisanja, ali velika bitka mora da se bije.
Na kraju smatram da je jedini spas za Rugovu i Milosevica da dodju Amerikanci. Svi su drugi neozboljni, razmisljaju Albanci, a to se i dokazalo. Treba da dodje neko ko ce da lupi sakom o sto, ko ce da kaze da Albanci nisu izgubili rat, da Srbi nisu izgubili rat, to jest da nisu izgubili Kosovo, a da Albancima kaze da su dobili republiku. I da im kaze: od sada ce biti ovako, i zastava, i grb, i parlament. Ja za sada drugacijeg resenja ne vidim. Hvala.
Pretpostavljam
da necu reci nista novo, ja sam dosao ovde da slusam jer sam na mnogim mestima
ranije govorio.
Postoji odredjeni paradoks koji je prisutan svih ovih godina: kriza od koje se plela sudbina druge Jugoslavijei od koje se ocekivalo da ce biti prva na spisku kriza - kosovska kriza, prakticno je bila u drugom planu za vreme raspada druge Jugoslavije. To je jedan svojevrsni paradoks koji, koliko mi je poznato, ni u inostranstvu se nije ocekivao. Cesto navodim primer informacije koju je objavio novinar “Njujork Tajmsa” Dejvid Bajner u novembru ‘90. godine, da prema nekoj analizi CIA, Jugoslavija ce se raspasti u narednih 18 meseci. Kao sto smo videli, Kosovo je sve vreme raspada bilo po strani krize i ono sto je gospodin Paljoka malocas govorio objasnjava zbog cega je ono, tek posto je zavrsen Dejton doslo na dnevni red. Cini mi se da pre svega Rugovina strategija ili taktika se suocila sa cinjenicom a Kosovo nije bilo predmet Dejtona i da je to u velikoj merinarusilo njegov kerdibilitet medju Albancima, to sto je Kosovo ostalo po strani. Druga je cinjenica da se u Albaniji desilo ono sto se desilo u prolece prosle godine, sa Berisom i piramidalnim sistemima, sa urusavanjem sistema vlasti. To je takodje moglo da deluje obeshrabrujuce na one koji su mislili da ce Albanija nekakvim promenama biti okosnica. Dalje, cini mi se da je tu bilo nekih stvari, da je atmosfera u medjunarodnoj zajednici skrenula nekim drugim pravcem, jer postoji ono sto se zove zamor Balkana, ono na sta cesto nailazite medju strancima, dosta vise tog Balkana, i Albanaca i Srba i Muslimana i Hrvata, hajde da ogradimo to - i da se vise tim ne bavimo jer to traje godinama, a gde smo stigli.
Ja sam proslog meseca bio u Bosni i mogu vam reci da su granice vrlo cvrste. I da je dramaticno bilo prelaziti te granice izmedju entiteta, tamo gde su bile borbe. Mozete preci kilometre a da ne vidite jednu citavu kucu. Iz svega toga koliko ja mogu da , ovako posmatrajuci sa strane , vidim, postoji nesklonost, da tako kazem, da se u bilo sta na Balkanu upusta, Dejton je tu, ajde da to sacuvamo, pa da idemo dalje.
Iz svega toga cini mi se da se ispoljava nekoliko relacija. Pre svega, cini mi se da postoji radikalizacija medju Albancima na Kosovu koji su bez perspektive. Ako se ne varam, ja sam prvi put za OVK cuo negde u martu ‘96. godine, znaci pet meseci posle Dejtona. Drugo, ocigledo je doslo do polarizacije, Rugova je delovao harizmaticno i kao lider, medjutim, imao sam prilike da sretnem Demacija, to je neka drugacija linija, u Solunu smo imali neke razgovore, Hidajet Hiseni je takodje neka drugacija linija, studenti su se pojavili kao, cini mi se, jedan potpuno nov fenomen koji se, izgleda, ne uklapa ni u jedan od ovih postojecih stavova. Takodje smo videli i na srpskoj strani na Kosovu razlike, jer za razliku od one prethodne situacije, gde se i i srpsko i albansko stanoviste videlo oko vladajucih partija, od pocetka ove godine imamo i novi fenomen. Ja sam pocetkom ove godine bio iznenadjen kada sam sreo Artemija, tu se sada govori o necem novom cije domete ja tesko mogu da procenim u okolnostima slabe komunikacije sa Albancima i mogucnostima dijaloga sa ljudima na terenu. Ali, njihov glas se cuo napolju i po prvi put se oni pojavljuju kao nekakav faktor koji, kao sto znate, nije bas u najboljim odnosima sa vlastima.
Iz svega toga je nastala situacija ove godine koja pocinje sa jednom eskalacijom, pre svega sa onim sto se desavalo u Drenici. I to ne samo od kraja februara, vec od samog pocetka. Videli smo i sasvim drugu stvar - da je sastanak Kontakt grupe u Londonu 9. marta delovao dosta samouvereno, kroz saopstenje u kojem se osecao duh Dejtona, da je eto, konacno, nadjen kljuc za resenje balkanske krize.
U tacki 7 su pobrojani svi instrumenti koji se smatraju dostignucima Dejtona. I tu nastaje situacija koja je interesantna: pre svega dolazi do promene u samoj Srbiji, do formiranja Vlade, dolazi do formiranja Vlade, dolazi do referenduma, do naglog zaostravanja na samomKosovu i samouverenost Kontakt grupe pocinje polako da erodira, da se koleba. Vec u Bonu se to moglo videti u odnosima izmedju Rusa i Amerikanaca, Nemaca i Amerikanaca, pricalo se da je Medlin Olbrajt otisla dosta nervozno sa tog sastanka. Vec krajem aprila u Rimu ocigledno je da se ponavljala ova situacija, da postoji sasvim jasna polarizacija. U pripremama za novi sastanak Amerikanci su jasno rekli da ako Moskva i Pariz ne prihvate americku liniju, oni ce napustiti Kontakt grupu i nastaviti sami, ili sa drugim partnerima. I Rusija je imala drugu liniju, i iz svega toga smo videli da su
evropljani ostali sami i dolazimo do paradoksa da 9. maja britanski ministar Robin Kuk, u svojstvu predsedavajuceg Ministarskog saveta Evropske unije, uvodi sankcije. Iste veceri Holbruk i Gelbard su u Beogradu i Pristini, zatim dolazi do susreta Milosevic - Rugova, kada je sve izgledalo da problem ulazi u kolotecinu koja ce, manje-vise, biti stabilna.
Tu se desava nesto sto, moram priznati, meni nije jasno. Krajem maja, i pocetkom juna, kada je ta inicijativa bila u toku, dolazi do najzescih sukoba na Kosovu, koji prakticno dezavuisu one susrete, mislim da je odrzan samo jedan susret, pregovarackih timova. (Rugova, cujem da ga je,valjda, Hiseni nazvao plasticni vodja, ili tako nesto...) Odjednom dolazi do ostre polarizacije, i vidimo da se dogadja nesto sto u krajnjoj liniji pogadja i Holbruka i Gelbarda koji su bili spiritus movens - pokretacka snaga tih pregovora. Sta se tu desilo, meni do kraja nije jasno, ali ocigledno je da je ta akcija negde pocetkom juna prekinuta, da pocinje konfuzija koje se secamo iz 92-93, iz Bosne. Ocigledno da to nije bio slucaj, jer Kosovo nije situacija koja se moze preseci. Postoje faze u razvoju krize i dok one ne dostignu neku svoju tacku, a dostignu je tek kad mnogo ljudi izgubi zivote...
Prakticno, Rusija je na opste iznenadjenje tu odigrala jednu aktivnu ulogu, Holbruk se bas nije dobro snasao u celoj toj siyuaciji, i sa ovim sto se desilo u Bonu 8. jula, cela ta faza je zavrsena. Uspostavljena je jedna prividna kohezija Kontakt grupe, nekakva ravnoteza je pronadjena, medjutim, u ovom trenutku se suocavamo sa pitanjem - sta dalje, odnosno sta je to sto u ovom trenutku moze da bude pruhvatljivo i za jednu i za drugu stranu. JA tesko mogu da vidim povratak na situaciju status quo, odnosno na situaciju koja je postojala pre onog susreta Milosevic-Rugova. Koliko ja vidim, albanska politicka scena je sada polarizovana, srpska politicka scena, manji deo je polarizovan, ali u sustini mislim da i tu postoje razlike. Govorka se o nekom dokumentu koji je navodno pripremljen u Bonu i koji bi definisao status Kosova, BBC je pustio tu vest, Rusi su pustili tu vest, ali je kasnije to demantovano. U ovom trenutku mi je tesko videti u persspektivi nekakav skori izlaz iz ove situacije koji bi bio opste prihvatljiv. Ja ne ocekujem da se u julu i avgustu bogzna sta desi, ali se plasim da septembar i oktobar nose opasnost najvece tenzije. Jer, pre svega iz nekih medjunarodnih okolnosti, ne verujem da ovo moze da traje dugo. Ova situacija dalje od proleca iduce godine za Amerikance je neprihvatljiva, jer oni ulaze u predizbornu godinu, NATO slavi 55 godina postojanja, prima nove clanove i kosovska kriza je izuzetno destruktivna za citav njihov imidz. U ovom trenutku, sva razmisljanja koja se cuju, cak i razmisljanja nevladinih organizacija, u kojima sam ja ucestvovao (ucestvovali su Agani i Suroi) i prosli smo kroz sve situacije koje se mogu zamisliti. Mislim da cemo tek na jesen imati neku jasniju situaciju, a za sada imamo nejasnoce kao na pocetku rata u Bosni, sta, ko, kada, i zasto.
Ideja oko NATO i berlinskog kongresa, koja je bila jako popularna u Beogradu, da ce se napraviti novi berlinski kongres i nove granice, otcepljenje Kosova i pripajanje Republike srpske - to je vise bilo stanje svesti srpske inteligencije, nego realnosti. Promene granica na Balkanu nece biti, to garantujem. Sacuvace se dejtonska Bosna, ma koliko odnosi medju njima bili vestacki i nategnuti, ali to se u ovom trenutku uklapa u jedan status quo u Evropi koji u ovom trenutku ne zele da menjaju ni Amerika, ni Evropa ni Rusija. Prema tome, situacija ce ostati u okviru status quo, a opcije koje se u ovom trenutku mogu videti su od onog Z-4, krajiskog, koje je i medju Albancima bilo popularno, kao K+K (sto Krajina to i Kosovo, pa je onda nastala panika kad je pala Krajina) - i dejtonskog resenja. Drugim recima, nisam sreo nikog ko ima neku preciznu ideju sta raditi sa Kosovom.
Ono sto cini mi se, Zapad i medjunarodna zajednica nece - oni nece Kosovo izvan Jugoslavije. Jer se plase da bi Kosovo izvan Jugoslavije bilo magnet za zapadnu Makedoniiju i da bi to vodilo gradjanskom ratu izmedju Berise i Nanoa u Albaniji.
Ovih dana se postavlja pitanje da li je prvi cilj OVK Pristina ili Tirana. To je trenutno nacin razmisljanja medju diplomatama u Beogradu. Postoji jedan strah da heterogenost, te podele medju Albancima, zapravo, lice na podele medju krajiskim Srbima. Da to ne bi bili pouzdani partneri. Jer bio je raspad u Albaniji prosle godine, pa se na tu zemlju ne moze osloniti. Za sada oni zele da ceo taj problem izoluju kako znaju i umeju od Albanije i Makedonije. Ako mogu politici da, ali mislim da treba ocekivati raspored vojnih snaga NATO na severu Albanije i duz granica Makedonije sa Albanijom i Jugoslavijom. I sam albanski premijer Fatos Nano moli boga da dodje NATO, jer Berisa se vraca na politicku scenu kao figura od nacionalnog znacaja.
Pominje se autonomija od ‘76 plus, autonomija od ‘74.minus. Kad se kaze “plus” to znaci da bi bilo fiksirano i da se ne bi kasnije moglo menjati, kad se kaze “minus” to znaci da bi bili iskljuceni svi elementi drzavnosti, da ne bi bilo moguce kasnije otcepljenje. Da bi takav status bio medjunarodno garantovan i fiksiran za jedan dugacak vremenski period. Ali u ovom trenutku dalje se ne ide jer, izgleda, da bi otvaranje tog pitanja, kao sto se u junu pokazalo, toliko poremetilo odnose izmedju glavnih partnera, Amerikanaca, Evropljana i Rusa, da se svi ustrucavaju da naprave onaj korak. Holbruk je mnogim svojim potezima, ukljucujuci i susret sa predstavnicima OVK, radio iznudjene poteze i da je Afanasijevskom otvarao sve šira vrata na Balkanu. Mislim da smo u ovoj situaciji u intermecu koji ce verovatno trajati narednih mesec do mesec i po dana, i da ce septembar i oktobar doneti novu rundu u svemu tome.
Iskreno govoreci mislim da, kada je Kosovo u pitanju, postoje dva pregovaraca, Miloševic i Amerikanci, da budem sasvim drastican.
Postoji odredjeni paradoks koji je prisutan svih ovih godina: kriza od koje se plela sudbina druge Jugoslavijei od koje se ocekivalo da ce biti prva na spisku kriza - kosovska kriza, prakticno je bila u drugom planu za vreme raspada druge Jugoslavije. To je jedan svojevrsni paradoks koji, koliko mi je poznato, ni u inostranstvu se nije ocekivao. Cesto navodim primer informacije koju je objavio novinar “Njujork Tajmsa” Dejvid Bajner u novembru ‘90. godine, da prema nekoj analizi CIA, Jugoslavija ce se raspasti u narednih 18 meseci. Kao sto smo videli, Kosovo je sve vreme raspada bilo po strani krize i ono sto je gospodin Paljoka malocas govorio objasnjava zbog cega je ono, tek posto je zavrsen Dejton doslo na dnevni red. Cini mi se da pre svega Rugovina strategija ili taktika se suocila sa cinjenicom a Kosovo nije bilo predmet Dejtona i da je to u velikoj merinarusilo njegov kerdibilitet medju Albancima, to sto je Kosovo ostalo po strani. Druga je cinjenica da se u Albaniji desilo ono sto se desilo u prolece prosle godine, sa Berisom i piramidalnim sistemima, sa urusavanjem sistema vlasti. To je takodje moglo da deluje obeshrabrujuce na one koji su mislili da ce Albanija nekakvim promenama biti okosnica. Dalje, cini mi se da je tu bilo nekih stvari, da je atmosfera u medjunarodnoj zajednici skrenula nekim drugim pravcem, jer postoji ono sto se zove zamor Balkana, ono na sta cesto nailazite medju strancima, dosta vise tog Balkana, i Albanaca i Srba i Muslimana i Hrvata, hajde da ogradimo to - i da se vise tim ne bavimo jer to traje godinama, a gde smo stigli.
Ja sam proslog meseca bio u Bosni i mogu vam reci da su granice vrlo cvrste. I da je dramaticno bilo prelaziti te granice izmedju entiteta, tamo gde su bile borbe. Mozete preci kilometre a da ne vidite jednu citavu kucu. Iz svega toga koliko ja mogu da , ovako posmatrajuci sa strane , vidim, postoji nesklonost, da tako kazem, da se u bilo sta na Balkanu upusta, Dejton je tu, ajde da to sacuvamo, pa da idemo dalje.
Iz svega toga cini mi se da se ispoljava nekoliko relacija. Pre svega, cini mi se da postoji radikalizacija medju Albancima na Kosovu koji su bez perspektive. Ako se ne varam, ja sam prvi put za OVK cuo negde u martu ‘96. godine, znaci pet meseci posle Dejtona. Drugo, ocigledo je doslo do polarizacije, Rugova je delovao harizmaticno i kao lider, medjutim, imao sam prilike da sretnem Demacija, to je neka drugacija linija, u Solunu smo imali neke razgovore, Hidajet Hiseni je takodje neka drugacija linija, studenti su se pojavili kao, cini mi se, jedan potpuno nov fenomen koji se, izgleda, ne uklapa ni u jedan od ovih postojecih stavova. Takodje smo videli i na srpskoj strani na Kosovu razlike, jer za razliku od one prethodne situacije, gde se i i srpsko i albansko stanoviste videlo oko vladajucih partija, od pocetka ove godine imamo i novi fenomen. Ja sam pocetkom ove godine bio iznenadjen kada sam sreo Artemija, tu se sada govori o necem novom cije domete ja tesko mogu da procenim u okolnostima slabe komunikacije sa Albancima i mogucnostima dijaloga sa ljudima na terenu. Ali, njihov glas se cuo napolju i po prvi put se oni pojavljuju kao nekakav faktor koji, kao sto znate, nije bas u najboljim odnosima sa vlastima.
Iz svega toga je nastala situacija ove godine koja pocinje sa jednom eskalacijom, pre svega sa onim sto se desavalo u Drenici. I to ne samo od kraja februara, vec od samog pocetka. Videli smo i sasvim drugu stvar - da je sastanak Kontakt grupe u Londonu 9. marta delovao dosta samouvereno, kroz saopstenje u kojem se osecao duh Dejtona, da je eto, konacno, nadjen kljuc za resenje balkanske krize.
U tacki 7 su pobrojani svi instrumenti koji se smatraju dostignucima Dejtona. I tu nastaje situacija koja je interesantna: pre svega dolazi do promene u samoj Srbiji, do formiranja Vlade, dolazi do formiranja Vlade, dolazi do referenduma, do naglog zaostravanja na samomKosovu i samouverenost Kontakt grupe pocinje polako da erodira, da se koleba. Vec u Bonu se to moglo videti u odnosima izmedju Rusa i Amerikanaca, Nemaca i Amerikanaca, pricalo se da je Medlin Olbrajt otisla dosta nervozno sa tog sastanka. Vec krajem aprila u Rimu ocigledno je da se ponavljala ova situacija, da postoji sasvim jasna polarizacija. U pripremama za novi sastanak Amerikanci su jasno rekli da ako Moskva i Pariz ne prihvate americku liniju, oni ce napustiti Kontakt grupu i nastaviti sami, ili sa drugim partnerima. I Rusija je imala drugu liniju, i iz svega toga smo videli da su
evropljani ostali sami i dolazimo do paradoksa da 9. maja britanski ministar Robin Kuk, u svojstvu predsedavajuceg Ministarskog saveta Evropske unije, uvodi sankcije. Iste veceri Holbruk i Gelbard su u Beogradu i Pristini, zatim dolazi do susreta Milosevic - Rugova, kada je sve izgledalo da problem ulazi u kolotecinu koja ce, manje-vise, biti stabilna.
Tu se desava nesto sto, moram priznati, meni nije jasno. Krajem maja, i pocetkom juna, kada je ta inicijativa bila u toku, dolazi do najzescih sukoba na Kosovu, koji prakticno dezavuisu one susrete, mislim da je odrzan samo jedan susret, pregovarackih timova. (Rugova, cujem da ga je,valjda, Hiseni nazvao plasticni vodja, ili tako nesto...) Odjednom dolazi do ostre polarizacije, i vidimo da se dogadja nesto sto u krajnjoj liniji pogadja i Holbruka i Gelbarda koji su bili spiritus movens - pokretacka snaga tih pregovora. Sta se tu desilo, meni do kraja nije jasno, ali ocigledno je da je ta akcija negde pocetkom juna prekinuta, da pocinje konfuzija koje se secamo iz 92-93, iz Bosne. Ocigledno da to nije bio slucaj, jer Kosovo nije situacija koja se moze preseci. Postoje faze u razvoju krize i dok one ne dostignu neku svoju tacku, a dostignu je tek kad mnogo ljudi izgubi zivote...
Prakticno, Rusija je na opste iznenadjenje tu odigrala jednu aktivnu ulogu, Holbruk se bas nije dobro snasao u celoj toj siyuaciji, i sa ovim sto se desilo u Bonu 8. jula, cela ta faza je zavrsena. Uspostavljena je jedna prividna kohezija Kontakt grupe, nekakva ravnoteza je pronadjena, medjutim, u ovom trenutku se suocavamo sa pitanjem - sta dalje, odnosno sta je to sto u ovom trenutku moze da bude pruhvatljivo i za jednu i za drugu stranu. JA tesko mogu da vidim povratak na situaciju status quo, odnosno na situaciju koja je postojala pre onog susreta Milosevic-Rugova. Koliko ja vidim, albanska politicka scena je sada polarizovana, srpska politicka scena, manji deo je polarizovan, ali u sustini mislim da i tu postoje razlike. Govorka se o nekom dokumentu koji je navodno pripremljen u Bonu i koji bi definisao status Kosova, BBC je pustio tu vest, Rusi su pustili tu vest, ali je kasnije to demantovano. U ovom trenutku mi je tesko videti u persspektivi nekakav skori izlaz iz ove situacije koji bi bio opste prihvatljiv. Ja ne ocekujem da se u julu i avgustu bogzna sta desi, ali se plasim da septembar i oktobar nose opasnost najvece tenzije. Jer, pre svega iz nekih medjunarodnih okolnosti, ne verujem da ovo moze da traje dugo. Ova situacija dalje od proleca iduce godine za Amerikance je neprihvatljiva, jer oni ulaze u predizbornu godinu, NATO slavi 55 godina postojanja, prima nove clanove i kosovska kriza je izuzetno destruktivna za citav njihov imidz. U ovom trenutku, sva razmisljanja koja se cuju, cak i razmisljanja nevladinih organizacija, u kojima sam ja ucestvovao (ucestvovali su Agani i Suroi) i prosli smo kroz sve situacije koje se mogu zamisliti. Mislim da cemo tek na jesen imati neku jasniju situaciju, a za sada imamo nejasnoce kao na pocetku rata u Bosni, sta, ko, kada, i zasto.
Ideja oko NATO i berlinskog kongresa, koja je bila jako popularna u Beogradu, da ce se napraviti novi berlinski kongres i nove granice, otcepljenje Kosova i pripajanje Republike srpske - to je vise bilo stanje svesti srpske inteligencije, nego realnosti. Promene granica na Balkanu nece biti, to garantujem. Sacuvace se dejtonska Bosna, ma koliko odnosi medju njima bili vestacki i nategnuti, ali to se u ovom trenutku uklapa u jedan status quo u Evropi koji u ovom trenutku ne zele da menjaju ni Amerika, ni Evropa ni Rusija. Prema tome, situacija ce ostati u okviru status quo, a opcije koje se u ovom trenutku mogu videti su od onog Z-4, krajiskog, koje je i medju Albancima bilo popularno, kao K+K (sto Krajina to i Kosovo, pa je onda nastala panika kad je pala Krajina) - i dejtonskog resenja. Drugim recima, nisam sreo nikog ko ima neku preciznu ideju sta raditi sa Kosovom.
Ono sto cini mi se, Zapad i medjunarodna zajednica nece - oni nece Kosovo izvan Jugoslavije. Jer se plase da bi Kosovo izvan Jugoslavije bilo magnet za zapadnu Makedoniiju i da bi to vodilo gradjanskom ratu izmedju Berise i Nanoa u Albaniji.
Ovih dana se postavlja pitanje da li je prvi cilj OVK Pristina ili Tirana. To je trenutno nacin razmisljanja medju diplomatama u Beogradu. Postoji jedan strah da heterogenost, te podele medju Albancima, zapravo, lice na podele medju krajiskim Srbima. Da to ne bi bili pouzdani partneri. Jer bio je raspad u Albaniji prosle godine, pa se na tu zemlju ne moze osloniti. Za sada oni zele da ceo taj problem izoluju kako znaju i umeju od Albanije i Makedonije. Ako mogu politici da, ali mislim da treba ocekivati raspored vojnih snaga NATO na severu Albanije i duz granica Makedonije sa Albanijom i Jugoslavijom. I sam albanski premijer Fatos Nano moli boga da dodje NATO, jer Berisa se vraca na politicku scenu kao figura od nacionalnog znacaja.
Pominje se autonomija od ‘76 plus, autonomija od ‘74.minus. Kad se kaze “plus” to znaci da bi bilo fiksirano i da se ne bi kasnije moglo menjati, kad se kaze “minus” to znaci da bi bili iskljuceni svi elementi drzavnosti, da ne bi bilo moguce kasnije otcepljenje. Da bi takav status bio medjunarodno garantovan i fiksiran za jedan dugacak vremenski period. Ali u ovom trenutku dalje se ne ide jer, izgleda, da bi otvaranje tog pitanja, kao sto se u junu pokazalo, toliko poremetilo odnose izmedju glavnih partnera, Amerikanaca, Evropljana i Rusa, da se svi ustrucavaju da naprave onaj korak. Holbruk je mnogim svojim potezima, ukljucujuci i susret sa predstavnicima OVK, radio iznudjene poteze i da je Afanasijevskom otvarao sve šira vrata na Balkanu. Mislim da smo u ovoj situaciji u intermecu koji ce verovatno trajati narednih mesec do mesec i po dana, i da ce septembar i oktobar doneti novu rundu u svemu tome.
Iskreno govoreci mislim da, kada je Kosovo u pitanju, postoje dva pregovaraca, Miloševic i Amerikanci, da budem sasvim drastican.
Ja
bih govorio o tri stava u vezi sa ovim problemom, jedan je moralni, drugi
intelektualni, a treci politicki. Što se tice moralnog stava osudujem nasilje
u rešavanju bilo kog problema, užasavam se zbog žrtava bilo da su Albanci,
Srbi ili neki drugi i mislim da to nije put za rešenje problema. Ali, istovremeno
smatram da samo moralna osuda nije dovoljna i da ponavljanje moralne osude
malo toga može da ucini izuzev da onome koji tu ocenu izrice donese neko zadovoljstvo,
da se on razlikuje od onih koji ucestvuju u zlocinima ili ih ravnodušno posmatraju.
Ne vidim neki narociti dobitak u tome što se neko smatra izuzetim, mada je
ipak bolje biti izuzet nego biti u zlocinu. Bojim se da od tog nema narocite
vajde. Cini mi se da ovo intelektualno stanovište može da bude interesantnije
za ovaj razgovor, mada ne ulazi u ono što je najaktulenije i u procenjivanje
kako ce se dogadaji odvijati, u onaj treci, politicki stav.
Mislim da je do dana današnjeg opstalo jedno stanovište, koje je, na žalost, malo prisutno u svim razgovorima o Kosovu, a to stanovište je da na Kosovu se nekoliko stotina godina reprodukuje model dominacije, a ne kooperacije, daleko od demokratije. Što znaci da kako u kom ratu neka vojska pobedi, da li je to turska, nemacka ili austrijska, italijanska, partizanska, srpska - ona nade oslonac u delu stanovništva i to nade cak i etnicki osnov za identifikovanje tog modela dominacije. I to se vrtelo tako poslednjih nekoliko stotina godina. U trenutku kad smo mi o toriie razgovarali (okrigli stolovi na temu Kosovski cvor - drešiti ili seci) mislim da je bio na delu model dominacije koje primenjuje režim u Srbiji, koji simbolizuju Miloševic i SPS i u ovoj knjizi su iznete analize tog sistema represije (u svakom pogledu, ideološke, propagandne, krivicne, policijske, politicke itd).
Ono što je više od neke konstatacije - analiticke, istorijske, je implicirano ovim tekstovima, a to je da bez kritike modela dominacije u ime viastite nacije nema ni govora o oslobadanju kulture od ideološke kontaminacije koja blokira svaku mogucnost traganja za istinom. Na žalost, prilike su tada bile takve, nadiranje sistema represije u Srbiji, i bilo je razumljivo da to bude u središtu analize, i mi smo tu analizu radili onda, i radimo je svih ovih 10 godina. Ni tada, a ni kasnije, nisam našao analize koje se bave modelom dominacije u kojem ucestvuje albanski etnost. I to, kako i ranijoj istoriji, tako i u novoj istoriji. Prisetimo se, nakon 66. godine i pada Rankovica, ta aparatura vlasti je preuzeta od albanske partijske i politicke elite i došlo je do odredenih posledica primene tog modela. No, u svakom slucaju, reprodukovanje modela dominacije blokiralo je i blokira i dan- danas svaku mogucnost svaku pomisao za uspostavljanje drukcijeg sistema. Sistema demokratskih promena.
Albanski ucesnici u ovim i kasnijim razgovorima nisu ulazili u taj problem, kako oni gledaju na mogucnost da se završi reprodukovanje modela dominacije - to je stvar nacionalne kulture, ja se u to ne mogu upuštati - ali to otežava mogucnost dijaloga. Jer, dozvolicete, ja mogu biti vrlo kritican prema paroli SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI i srpskom praktikovanju tog modela dominacije, vrlo oštar kriticar tog sistema represije režima u Srbiji i Kosovu, ali ne mogu da budem na strani primene tog istog modela dominacije u ime albanskog nacionalnog interesa. Dalje, ako ja mogu i moram da budem kritican prema paroli SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI, ne mogu da budem ravnodušan ili da podržavam parolu SVI ALBANCI U JEDNOJ DRŽAVI, ili SVI HRVATI U JEDNOJ DRŽAVI. Ja ne govorim ni o kakvoj simetriji, samo kažem da kontaminacija kulture etno-nacionalistickom ideologijom blokira ne samo dijalog medu pripadnicima razlicitih naroda, nego blokira i buducnost vlastitog naroda.
(Knjigu Kosovski cvor - drešiti ili seci smo štampali u dogovoru sa prijateljima Albancima, medutim oni je nisu pokazali svojim sunarodnicima jako dugo. I siguran sam, žao mi je što to moram da kažem, nisu želeli da se zna da na onoj drugoj strani, srpskoj, postoje oni koji osuduju nasilje prema Albancima. I tu cinjenicu je Bukoši zloupotrebio kada je rekao jednom prilikom da u Srbiji ne postoji niko ko razume probleme Kosova. Podsetio sam ga na naše razgovore, a on je rekao da je to beznacajno, kvazi-opozicija i da to prakticno ne postoji.) To je sada problem šta ce biti sa pristupom ovom problemu koji se reprodukuje, a on se ocigledno i dalje reprodukuje jer nije uspostavljen sistem parlamentarizma u Srbiji, Kosovo je još daleko od toga, i upravo se sada dogada ono što se dogadalo poslednjih nekoliko godina - da nacionalni pokret traži uporište u oružanoj sili, bilo vlastitoj, bilo stranoj. Vis-a-vis srpskog nacionalnog pokreta koji se uzdao u jednu oružanu silu, sada se isto albanski nacionalni pokret uzda u oružanu silu, vlastitu ili stranu, i naoružava istovremeno i narod.
Još uvek se nije izmenio sistem koji reprodukuje konflikte iz kojih je rat nastao. Rešavanje problema zavisice od ponašanja medunarodne zajednice, sa svim razlikama koje u njoj postoje, ali i od poteza politickih aktera na domacoj sceni.
Moj utisak je da je na tlu bivše Jguoslavije na delu nacionatna revolucija koja se na odredeni nacin naslanja na
onu raniju revoluciju, jer su akteri isti. To nije ona stara politicka elita, ali je to drugi ešelon te iste elite koji je bio u aparatu vladajuce partije. Koji nema ni sluha ni razumevanja a kamoli sklonosti za demokratiju. I oni su napravili savez sa raznim slojevima i grupacijama, od onih lumpenskih, preko drugih nižih slojeva, koji su tokom ovih deset godina ostvarili jednu neverovatnu, kako se to u sociologiji kaže, vertikalnu pokretljivost, zauzeli su važne pozicije ne samo u vlasti, nego i u privredi, onoliko koliko je te privrede ostalo. Završavaju okupaciju kulturnih i naucnih institucija i ne treba gubiti iz vida da kada govorimo o nacionalnoj revoluciji, to nije iz jednog komada, nešto koherentno. Kao i u drugim revolucijama postoje cak i oštri sukobi medu njima koji u tome ucestvuju, kao što postoje sukobi izmedu Miloševica, Šešelja, Draškovica, Arkana, ali postoji i nešto što ih dubinski vezujc. Plašim se da je to jedan motor iz kojeg proistice proizvodnja daljih konflikata, ukljucujuci i ratne, mada razlicito dozirane. To su obrisi jednog intelektualnog stava, kritickog, a verujem i analitickog.
Na kraju bih samo pomenuo i onaj treci, politicki stav. On je u mom slucaju donekle evoluirao. Ja sam pre deset godina verovao da je moguca rekonstitucija bivše Jugoslavije i da se slobodom štampe, slobodom politickog organizovanja i slobodnim izborima dode do parlamenata u kojima bi se kriza ondašnje Jugoslavije i sporovi i sukobi koji iz toga proizilaze rešavali u parlamentima, a ne na ratištu. Stvari su krenule drugim tokom, znamo šta se sve dodagalo, i mislim da se danas ime Jugoslavije zloupotrebljava, da to nema nikakve ni sa prvom ni sa drugom Jugoslavijom. Da je to sada jedna puka špekulacija, ili da je to prazan papir kojim ce mahati ovi ili oni tražeci rešenje i za kosovski problem. Stvari su došle dotle da su formirane nove države sa odredenim granicama, do sada su se silom menjale. . . i jedino što vidim kao neku stazu izlaska iz toga jeste traženje mogucnosti da se zaustavi proces o kojem sam govorio reprodukovanja modela dominacije. U tom pogledu, opet je u jedno vreme izgledalo, od 89. Do devedeset i neke, zakljucno sa '97. godinom da jaca jedan proces demokratskih promena u Srbiji, da se formira jedna snažna opozicija, medutim, u tom trenutku kada je ona sezala ka nekim višim oblicima delovanja i bivala snažnija - pokazalo se da neki Ijudi ne žele da ucestvuju u tome trajnije, vec samo da ispolje svoj moralni stav, a gnušaju se politickog angažovanja. Nespremni su za istrajno politicko angažovanje u ovoj ili onoj stranci upravo zato što misle da je najviši domet do kojeg se ovde može doci moralni stav, moralna cistota, a bez politickog angažmana, odnosno angažovanja za uspostavljanje modela parlamentarne demokratije - reprodukovace se ovi modeli dominacije sa promenljivom ratnom srecom i onda cemo imati trajnu situaciju manje ili više intenzivnog rata, sa manjim ili vecim prisustvom stranih oružanih sila i civilnih predstavnika koji ne mogu rešiti naše probleme, ali mogu zaustaviti nasilje kao što su to uradili u Bosni. Pitanje je sada kolika ce cena biti zaustavljanja mašinerije nasilja u Ijudskim žrtvama. Mislim da i razgovor i dogovor o tome šta možemo uciniti ima itekako smisla, ali sam pristalica da kombinujemo razgovor, raspravu, da bismo se cšto bolje razumeli, da bismo onda mogli što efikasnije, solidarno da delujemo. Hvala vam.
Mislim da je do dana današnjeg opstalo jedno stanovište, koje je, na žalost, malo prisutno u svim razgovorima o Kosovu, a to stanovište je da na Kosovu se nekoliko stotina godina reprodukuje model dominacije, a ne kooperacije, daleko od demokratije. Što znaci da kako u kom ratu neka vojska pobedi, da li je to turska, nemacka ili austrijska, italijanska, partizanska, srpska - ona nade oslonac u delu stanovništva i to nade cak i etnicki osnov za identifikovanje tog modela dominacije. I to se vrtelo tako poslednjih nekoliko stotina godina. U trenutku kad smo mi o toriie razgovarali (okrigli stolovi na temu Kosovski cvor - drešiti ili seci) mislim da je bio na delu model dominacije koje primenjuje režim u Srbiji, koji simbolizuju Miloševic i SPS i u ovoj knjizi su iznete analize tog sistema represije (u svakom pogledu, ideološke, propagandne, krivicne, policijske, politicke itd).
Ono što je više od neke konstatacije - analiticke, istorijske, je implicirano ovim tekstovima, a to je da bez kritike modela dominacije u ime viastite nacije nema ni govora o oslobadanju kulture od ideološke kontaminacije koja blokira svaku mogucnost traganja za istinom. Na žalost, prilike su tada bile takve, nadiranje sistema represije u Srbiji, i bilo je razumljivo da to bude u središtu analize, i mi smo tu analizu radili onda, i radimo je svih ovih 10 godina. Ni tada, a ni kasnije, nisam našao analize koje se bave modelom dominacije u kojem ucestvuje albanski etnost. I to, kako i ranijoj istoriji, tako i u novoj istoriji. Prisetimo se, nakon 66. godine i pada Rankovica, ta aparatura vlasti je preuzeta od albanske partijske i politicke elite i došlo je do odredenih posledica primene tog modela. No, u svakom slucaju, reprodukovanje modela dominacije blokiralo je i blokira i dan- danas svaku mogucnost svaku pomisao za uspostavljanje drukcijeg sistema. Sistema demokratskih promena.
Albanski ucesnici u ovim i kasnijim razgovorima nisu ulazili u taj problem, kako oni gledaju na mogucnost da se završi reprodukovanje modela dominacije - to je stvar nacionalne kulture, ja se u to ne mogu upuštati - ali to otežava mogucnost dijaloga. Jer, dozvolicete, ja mogu biti vrlo kritican prema paroli SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI i srpskom praktikovanju tog modela dominacije, vrlo oštar kriticar tog sistema represije režima u Srbiji i Kosovu, ali ne mogu da budem na strani primene tog istog modela dominacije u ime albanskog nacionalnog interesa. Dalje, ako ja mogu i moram da budem kritican prema paroli SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI, ne mogu da budem ravnodušan ili da podržavam parolu SVI ALBANCI U JEDNOJ DRŽAVI, ili SVI HRVATI U JEDNOJ DRŽAVI. Ja ne govorim ni o kakvoj simetriji, samo kažem da kontaminacija kulture etno-nacionalistickom ideologijom blokira ne samo dijalog medu pripadnicima razlicitih naroda, nego blokira i buducnost vlastitog naroda.
(Knjigu Kosovski cvor - drešiti ili seci smo štampali u dogovoru sa prijateljima Albancima, medutim oni je nisu pokazali svojim sunarodnicima jako dugo. I siguran sam, žao mi je što to moram da kažem, nisu želeli da se zna da na onoj drugoj strani, srpskoj, postoje oni koji osuduju nasilje prema Albancima. I tu cinjenicu je Bukoši zloupotrebio kada je rekao jednom prilikom da u Srbiji ne postoji niko ko razume probleme Kosova. Podsetio sam ga na naše razgovore, a on je rekao da je to beznacajno, kvazi-opozicija i da to prakticno ne postoji.) To je sada problem šta ce biti sa pristupom ovom problemu koji se reprodukuje, a on se ocigledno i dalje reprodukuje jer nije uspostavljen sistem parlamentarizma u Srbiji, Kosovo je još daleko od toga, i upravo se sada dogada ono što se dogadalo poslednjih nekoliko godina - da nacionalni pokret traži uporište u oružanoj sili, bilo vlastitoj, bilo stranoj. Vis-a-vis srpskog nacionalnog pokreta koji se uzdao u jednu oružanu silu, sada se isto albanski nacionalni pokret uzda u oružanu silu, vlastitu ili stranu, i naoružava istovremeno i narod.
Još uvek se nije izmenio sistem koji reprodukuje konflikte iz kojih je rat nastao. Rešavanje problema zavisice od ponašanja medunarodne zajednice, sa svim razlikama koje u njoj postoje, ali i od poteza politickih aktera na domacoj sceni.
Moj utisak je da je na tlu bivše Jguoslavije na delu nacionatna revolucija koja se na odredeni nacin naslanja na
onu raniju revoluciju, jer su akteri isti. To nije ona stara politicka elita, ali je to drugi ešelon te iste elite koji je bio u aparatu vladajuce partije. Koji nema ni sluha ni razumevanja a kamoli sklonosti za demokratiju. I oni su napravili savez sa raznim slojevima i grupacijama, od onih lumpenskih, preko drugih nižih slojeva, koji su tokom ovih deset godina ostvarili jednu neverovatnu, kako se to u sociologiji kaže, vertikalnu pokretljivost, zauzeli su važne pozicije ne samo u vlasti, nego i u privredi, onoliko koliko je te privrede ostalo. Završavaju okupaciju kulturnih i naucnih institucija i ne treba gubiti iz vida da kada govorimo o nacionalnoj revoluciji, to nije iz jednog komada, nešto koherentno. Kao i u drugim revolucijama postoje cak i oštri sukobi medu njima koji u tome ucestvuju, kao što postoje sukobi izmedu Miloševica, Šešelja, Draškovica, Arkana, ali postoji i nešto što ih dubinski vezujc. Plašim se da je to jedan motor iz kojeg proistice proizvodnja daljih konflikata, ukljucujuci i ratne, mada razlicito dozirane. To su obrisi jednog intelektualnog stava, kritickog, a verujem i analitickog.
Na kraju bih samo pomenuo i onaj treci, politicki stav. On je u mom slucaju donekle evoluirao. Ja sam pre deset godina verovao da je moguca rekonstitucija bivše Jugoslavije i da se slobodom štampe, slobodom politickog organizovanja i slobodnim izborima dode do parlamenata u kojima bi se kriza ondašnje Jugoslavije i sporovi i sukobi koji iz toga proizilaze rešavali u parlamentima, a ne na ratištu. Stvari su krenule drugim tokom, znamo šta se sve dodagalo, i mislim da se danas ime Jugoslavije zloupotrebljava, da to nema nikakve ni sa prvom ni sa drugom Jugoslavijom. Da je to sada jedna puka špekulacija, ili da je to prazan papir kojim ce mahati ovi ili oni tražeci rešenje i za kosovski problem. Stvari su došle dotle da su formirane nove države sa odredenim granicama, do sada su se silom menjale. . . i jedino što vidim kao neku stazu izlaska iz toga jeste traženje mogucnosti da se zaustavi proces o kojem sam govorio reprodukovanja modela dominacije. U tom pogledu, opet je u jedno vreme izgledalo, od 89. Do devedeset i neke, zakljucno sa '97. godinom da jaca jedan proces demokratskih promena u Srbiji, da se formira jedna snažna opozicija, medutim, u tom trenutku kada je ona sezala ka nekim višim oblicima delovanja i bivala snažnija - pokazalo se da neki Ijudi ne žele da ucestvuju u tome trajnije, vec samo da ispolje svoj moralni stav, a gnušaju se politickog angažovanja. Nespremni su za istrajno politicko angažovanje u ovoj ili onoj stranci upravo zato što misle da je najviši domet do kojeg se ovde može doci moralni stav, moralna cistota, a bez politickog angažmana, odnosno angažovanja za uspostavljanje modela parlamentarne demokratije - reprodukovace se ovi modeli dominacije sa promenljivom ratnom srecom i onda cemo imati trajnu situaciju manje ili više intenzivnog rata, sa manjim ili vecim prisustvom stranih oružanih sila i civilnih predstavnika koji ne mogu rešiti naše probleme, ali mogu zaustaviti nasilje kao što su to uradili u Bosni. Pitanje je sada kolika ce cena biti zaustavljanja mašinerije nasilja u Ijudskim žrtvama. Mislim da i razgovor i dogovor o tome šta možemo uciniti ima itekako smisla, ali sam pristalica da kombinujemo razgovor, raspravu, da bismo se cšto bolje razumeli, da bismo onda mogli što efikasnije, solidarno da delujemo. Hvala vam.
Ovaj
problem specijalno tangira ovo podrucje, jer u leskovackom okugu žive i Albanci.
S te strane je Leskovac posebno kompetentan, jer znam za jedar raniji Rugovin stav, od pre cetiri-pet godina, koji podrazumevc nezavisno Kosovo, Makedoniju kao državu dva naroda autonomiju za Albance u rubnim porudcjima Srbije, Medvedi Preševu i Bujanovcu (ne znam da li je taj stav i dalje aktuelar ili je evoluirao).
Problem Kosova je viševekovni i znam da nece moci da se reši ni za dva dana, ni za dve decenije, nego ce taj period rešavanja biti veci i posle rata problemi ce se tek otvoriti i tražice se rešenje.
Za nas istoricare je interesantno ali i zbunjujuce: dva naroda na Kosovu vekovima žive zajedno u medusobnom nepoznavanju i medusobnom nesuživotu, da tako kažem. Oni žive jedni pored drugih, bez prožimanja. Vekovi su prošli a niti su Srbi cestito upoznali Albance, niti su Albanci upoznali Srbe. Sem izuzetaka i modernizacijskih procesa. Upravo je to nepoznavanje uzrok velikih nesreca i velikih zala. Uglavom smo živeli od situacije do situacije, uglavnom tragicne. Prva strana vojska koja se pojavila ovde je bila dovoljan razlog za uzimanje oružja i za krvarenja na obe strane. To nepoznavanje traje i dandanas. U Beogradu nema istoricara koji piše, cita ili govori albanski. A ako ne citamo albansku istoriju kako možemo da polemišemo? Uglavnom albansku istoriogragfiju pratimo preko engleske varijante ili ruske. Drugi stav je nepreciznost u pojmovima za klasican albanski pokret. Posle donošenja Obznane protiv komunista, parlament ondašnje Jugoslavije je doneo obznanu o takozvanom razbojništvu na jugu Srbije. Naime, cak do 1926-27. godine postojale su naoružane grupe koje su operisale u Sandžaku i na Kosovu. Vlast je teško mogla sa njima da se izbori. Parlament je doneo drasticnu Obznanu koja je taman toliko drasticna kao i ona koja se odnosi na komuniste. Shodno toj Obznani od strane vlasti su vršene velike represije. Prvog jula 1924. godine u Drenici se desio izuzetno knrav obracun gde je, posle stradanja nekoliko žandarma, odgovor ondašnjih vlasti bio tako žestok da je oko 60 Albanaca pobijeno, na šta su svi ondašnji evropski politicari reagovali. Drenica je postala simbol za albanski otpor i drasticnu represiju. Dakle, u periodu izmedu dva rata svaki oblik iskazivanja albanskih nacionalnih težnji tretiran je kao razbojništvo. Posle rata je to tretirano kao kontrarevolucija. Kasnije se govori o iredentizmu, separatizmu i danas o terorizmu. Za lošu dijagnozu traženi su pogrešni lekovi.
Istorijski gledano; rešenja za kosovki problem su manje ili više radikalna. Postoji citav niz elaborata i politickih gestova o preseljavanju albanskog stanovništva, o potiskivanju, o zagorcavanju tog života. Da oni potraže bolje mesto, da se isele u Tursku ili Albaniju. Baratalo se terminima preseliti, proterati, podeliti (novi termin od komunista), predati, ustupiti, pokloniti i najradikalnije - pobiti.
Podeliti - to je prakticna politika komunista posle dolaska na vlast. Postoji nit koja se može pratiti a koja govori o tome da te teritorije treba ustupiti Albaniji. O tome u govorili Veljko Vlahovic, u Moskvi 1944. godine, Sreten Žujovic (uslovio je to da Albanija bude komunisticka). Ako je verovati Enveru Hodži i njegovim memoarima, Tito mu je rekao da nameravamo da Kosovo ustupimo Albaniji, ali nas Srbi u ovom trenutku ne bi razumeli. Kardelj je rekao Staljinu da mi mislimo, kada se malo bolje povežemo, te teritorije ustupimo Albaniji. Kasnije je došao sukob sa IB i odnosi izmedu Beograda i Tirane do dan danas nisu uspostavljeni.
Apropo toga, od odnosa izmedu Beograda i Tirane, po mom mišeljenju u velikoj meri zavisi popuštanje tenzija na Kosovu. Jugoslavija bi da rešenja traži više u Tirani, a manje u Prištini, medudržavnim dogovorima, kao što su to uradili Madarska i Rumunija. i da diplomatija rešenja potraži i u Istambulu.
To implicira jedan drugi problem, da li se, istorijski gledano, kosovski problem može povezivati samo sa Miloševicem i od njega ocekivati i iznudivati rešenja. Ja sam apsolutno sigiran da kad bi ovog casa Miloševic sišao s vlasti, kosovski problem bi ostao. U drugoj formi, možda blažoj, ali je problem mnogo složeniji da bi se vezivao za jednu licnost Zapravo, Miloševic može da reši kosovski problem, s obzirom na iskustva iz Hrvatske i Bosne. S druge strane, koji je krajnji cilj albanske politkike i da li Albanci zaista misle da mogu da ostvare nezavisno Kosovo? Da li je to dovoljan razlog za rat koji se više ne može kontrolisati?
U ovom trenutku se pominje republika kao neko rešenje, to sam cuo i od nekih diplomata, ali republika u sastavu Jugoslavije. Ja nisam siguran da ce to tako biti, verovatno ce biti primenjen bosanski model, primer entiteta i na Kosovu. Albansko pitanje postoji na Kosovu kao takvo i rešavanjem kosovskog problema albansko pitanje nece biti rešeno. Ali može uticati na otvaranje slicnog problema u Makedoniji ili u Grckoj. Kako to da se albansko pitanje rešava samo na Kosovu, a isti taj problem postoji i u Makedoniji. Makedonci misle da kada Albanci dobiju republiku na Kosovu, u Makedoniji nece biti problema. Ja u to nisam siguran.
Ono što je sasvim izvesno je sledece: samo zato što nismo deo Evrope i što se ne ponašamo po evropskim stancrdima, za Jugoslaviju, odnosno Srbiju ne važe evropski standardi u rešavanju kosovskog problema. Mi sada možemo pominjati slicne primere, milion argumenata, vlast može da poteže Baskiju i slicne pimere, ali ponavljam, samo zato što nismo deo Evrope kod nas važe posebni aršini. Ni Srbija, ni Jugoslavija, ni Albanija nisu prosperitetne, ni države od ugleda i nisu države koje mogu da ponude boljitak. Samo modernim državama, efikanim uprava, demokratskim pre svega, mogu biti relativizowani i albanska preterivanja, da tako kažem, i srpska represija. I tek onda da se ovaj problem rešava na nacin na koji to cine avilizovane države. Pri tom je sasvim sigurno da ni ekscesi ni cerorizam ni represija nece odmah prestati, ali nece narušavati kttegritet države ili menjati granice. Toliko.
S te strane je Leskovac posebno kompetentan, jer znam za jedar raniji Rugovin stav, od pre cetiri-pet godina, koji podrazumevc nezavisno Kosovo, Makedoniju kao državu dva naroda autonomiju za Albance u rubnim porudcjima Srbije, Medvedi Preševu i Bujanovcu (ne znam da li je taj stav i dalje aktuelar ili je evoluirao).
Problem Kosova je viševekovni i znam da nece moci da se reši ni za dva dana, ni za dve decenije, nego ce taj period rešavanja biti veci i posle rata problemi ce se tek otvoriti i tražice se rešenje.
Za nas istoricare je interesantno ali i zbunjujuce: dva naroda na Kosovu vekovima žive zajedno u medusobnom nepoznavanju i medusobnom nesuživotu, da tako kažem. Oni žive jedni pored drugih, bez prožimanja. Vekovi su prošli a niti su Srbi cestito upoznali Albance, niti su Albanci upoznali Srbe. Sem izuzetaka i modernizacijskih procesa. Upravo je to nepoznavanje uzrok velikih nesreca i velikih zala. Uglavom smo živeli od situacije do situacije, uglavnom tragicne. Prva strana vojska koja se pojavila ovde je bila dovoljan razlog za uzimanje oružja i za krvarenja na obe strane. To nepoznavanje traje i dandanas. U Beogradu nema istoricara koji piše, cita ili govori albanski. A ako ne citamo albansku istoriju kako možemo da polemišemo? Uglavnom albansku istoriogragfiju pratimo preko engleske varijante ili ruske. Drugi stav je nepreciznost u pojmovima za klasican albanski pokret. Posle donošenja Obznane protiv komunista, parlament ondašnje Jugoslavije je doneo obznanu o takozvanom razbojništvu na jugu Srbije. Naime, cak do 1926-27. godine postojale su naoružane grupe koje su operisale u Sandžaku i na Kosovu. Vlast je teško mogla sa njima da se izbori. Parlament je doneo drasticnu Obznanu koja je taman toliko drasticna kao i ona koja se odnosi na komuniste. Shodno toj Obznani od strane vlasti su vršene velike represije. Prvog jula 1924. godine u Drenici se desio izuzetno knrav obracun gde je, posle stradanja nekoliko žandarma, odgovor ondašnjih vlasti bio tako žestok da je oko 60 Albanaca pobijeno, na šta su svi ondašnji evropski politicari reagovali. Drenica je postala simbol za albanski otpor i drasticnu represiju. Dakle, u periodu izmedu dva rata svaki oblik iskazivanja albanskih nacionalnih težnji tretiran je kao razbojništvo. Posle rata je to tretirano kao kontrarevolucija. Kasnije se govori o iredentizmu, separatizmu i danas o terorizmu. Za lošu dijagnozu traženi su pogrešni lekovi.
Istorijski gledano; rešenja za kosovki problem su manje ili više radikalna. Postoji citav niz elaborata i politickih gestova o preseljavanju albanskog stanovništva, o potiskivanju, o zagorcavanju tog života. Da oni potraže bolje mesto, da se isele u Tursku ili Albaniju. Baratalo se terminima preseliti, proterati, podeliti (novi termin od komunista), predati, ustupiti, pokloniti i najradikalnije - pobiti.
Podeliti - to je prakticna politika komunista posle dolaska na vlast. Postoji nit koja se može pratiti a koja govori o tome da te teritorije treba ustupiti Albaniji. O tome u govorili Veljko Vlahovic, u Moskvi 1944. godine, Sreten Žujovic (uslovio je to da Albanija bude komunisticka). Ako je verovati Enveru Hodži i njegovim memoarima, Tito mu je rekao da nameravamo da Kosovo ustupimo Albaniji, ali nas Srbi u ovom trenutku ne bi razumeli. Kardelj je rekao Staljinu da mi mislimo, kada se malo bolje povežemo, te teritorije ustupimo Albaniji. Kasnije je došao sukob sa IB i odnosi izmedu Beograda i Tirane do dan danas nisu uspostavljeni.
Apropo toga, od odnosa izmedu Beograda i Tirane, po mom mišeljenju u velikoj meri zavisi popuštanje tenzija na Kosovu. Jugoslavija bi da rešenja traži više u Tirani, a manje u Prištini, medudržavnim dogovorima, kao što su to uradili Madarska i Rumunija. i da diplomatija rešenja potraži i u Istambulu.
To implicira jedan drugi problem, da li se, istorijski gledano, kosovski problem može povezivati samo sa Miloševicem i od njega ocekivati i iznudivati rešenja. Ja sam apsolutno sigiran da kad bi ovog casa Miloševic sišao s vlasti, kosovski problem bi ostao. U drugoj formi, možda blažoj, ali je problem mnogo složeniji da bi se vezivao za jednu licnost Zapravo, Miloševic može da reši kosovski problem, s obzirom na iskustva iz Hrvatske i Bosne. S druge strane, koji je krajnji cilj albanske politkike i da li Albanci zaista misle da mogu da ostvare nezavisno Kosovo? Da li je to dovoljan razlog za rat koji se više ne može kontrolisati?
U ovom trenutku se pominje republika kao neko rešenje, to sam cuo i od nekih diplomata, ali republika u sastavu Jugoslavije. Ja nisam siguran da ce to tako biti, verovatno ce biti primenjen bosanski model, primer entiteta i na Kosovu. Albansko pitanje postoji na Kosovu kao takvo i rešavanjem kosovskog problema albansko pitanje nece biti rešeno. Ali može uticati na otvaranje slicnog problema u Makedoniji ili u Grckoj. Kako to da se albansko pitanje rešava samo na Kosovu, a isti taj problem postoji i u Makedoniji. Makedonci misle da kada Albanci dobiju republiku na Kosovu, u Makedoniji nece biti problema. Ja u to nisam siguran.
Ono što je sasvim izvesno je sledece: samo zato što nismo deo Evrope i što se ne ponašamo po evropskim stancrdima, za Jugoslaviju, odnosno Srbiju ne važe evropski standardi u rešavanju kosovskog problema. Mi sada možemo pominjati slicne primere, milion argumenata, vlast može da poteže Baskiju i slicne pimere, ali ponavljam, samo zato što nismo deo Evrope kod nas važe posebni aršini. Ni Srbija, ni Jugoslavija, ni Albanija nisu prosperitetne, ni države od ugleda i nisu države koje mogu da ponude boljitak. Samo modernim državama, efikanim uprava, demokratskim pre svega, mogu biti relativizowani i albanska preterivanja, da tako kažem, i srpska represija. I tek onda da se ovaj problem rešava na nacin na koji to cine avilizovane države. Pri tom je sasvim sigurno da ni ekscesi ni cerorizam ni represija nece odmah prestati, ali nece narušavati kttegritet države ili menjati granice. Toliko.
Pocinjem
od onoga što sam napomenuo na pocetku a to je informisanje o svemu onome što
se dogada na Kosovi i u Hrvatskoj, a posebno u Bosni. To je sistem koji karakterišE
potpuno razlicita videnja. Na Kosovu da je ta slika automatsk generiše i proizvodi
animozitet i mržnju prema Albancima.
Bespremetno je dalje govoriti i apsolvirati temu režimskoc izveštavanja i izveštavanja raznih medija po režimskoj kontrol o dogadajima na Kosovu. To je sve videno i ranije.
Drugu stranu podelio bi na albanske medije ovde nc Kosovu, i inostrane medije, jer Kosovo je konacno postalc medunarodna tema i bar stranih novinara ima ovde dosta n;
Kosovu.
Veliko prisustvo stranih novinara na Kosovu stvorilo jc jednu paradoksalnu situaciju, da je medunarodna javnos mnogo bolje i mnogo svestranije informisana o ovome nc Kosovu nego domaca javnost, jer te novinare i taj spoljašnji sis tem informisanja je u principu nemoguce kontrolisati.
Što se tice domacih medija, tu se ne može govoriti c nekom zaokruženom sistemu. To su ostaci, da ne kažem, ruinc nekadašnjeg sistema i taj sistem kao takav vegetira u ovir teškim uslovima koji vladaju uopšte za život, a kamo li za nov inarsku profesiju. I taj albanski javni sistem informisanja i dalj prate tradicionalno decije bolesti novinarstva, odnosno u mor dogadaja koji se dešavaju svaki dan, taj sistem nema on nužnu profesionalnu selekciju koja bi ciljnim grupama i kori; nicima davala zdravu informaciju o tome šta se stvarno dešavc što je proces, šta je tendencija, šta je dnevni dogada Uglavnom oni Ijudi koji žele da imaju jednu jasnu sliku od sveg onoga što se dešava na Kosovu, prinudeni su na korišcenj stranih medija, posebno inostrane stanice. Ja mislim da Kosovo po tom fenomenu na mestu broj jedan.
To bi bilo uglavnom ono što se tice medija. Mislim da ne bi bilo toliko kompetentan da govorim o politickoj strani stvari, ali kad ste, me vec pozvali, mislim da su ovi zadnji politicki dogadaji, javna prezentacija i publikovanje dva plana o Kosovu na neki nacin, koincidirali sa privodenjem kraju jedne velike ofanzive na Kosovu protiv oslobodilacke vojske Kosova, odnosno teritorije koje je ona držala pod kontrolom, što po meni nije slucajno i da se malo poslužim pravom i na sopstvenu ocenu zakljucivanjem, mislim da je to deo jednog šireg plana koji je imao cilj vojnicki poraziti Oslobodilacku vojsku Kosova i na kraju tog procesa i na kraju te pobede prezentirati, pustiti u opticaj politicke planove o Kosovu, koje bi ovde podržale one albanske snage koje su za jednu vrstu kompromisa. Dakle, ti planovi za mene nisu predstavljali iznenadenje kada su se pojavili, jer su deo, imam osecaj, jedne velike igre oko Kosova u kojoj su aktivno ukljuceni i medunarodni i domaci akteri.
Bespremetno je dalje govoriti i apsolvirati temu režimskoc izveštavanja i izveštavanja raznih medija po režimskoj kontrol o dogadajima na Kosovu. To je sve videno i ranije.
Drugu stranu podelio bi na albanske medije ovde nc Kosovu, i inostrane medije, jer Kosovo je konacno postalc medunarodna tema i bar stranih novinara ima ovde dosta n;
Kosovu.
Veliko prisustvo stranih novinara na Kosovu stvorilo jc jednu paradoksalnu situaciju, da je medunarodna javnos mnogo bolje i mnogo svestranije informisana o ovome nc Kosovu nego domaca javnost, jer te novinare i taj spoljašnji sis tem informisanja je u principu nemoguce kontrolisati.
Što se tice domacih medija, tu se ne može govoriti c nekom zaokruženom sistemu. To su ostaci, da ne kažem, ruinc nekadašnjeg sistema i taj sistem kao takav vegetira u ovir teškim uslovima koji vladaju uopšte za život, a kamo li za nov inarsku profesiju. I taj albanski javni sistem informisanja i dalj prate tradicionalno decije bolesti novinarstva, odnosno u mor dogadaja koji se dešavaju svaki dan, taj sistem nema on nužnu profesionalnu selekciju koja bi ciljnim grupama i kori; nicima davala zdravu informaciju o tome šta se stvarno dešavc što je proces, šta je tendencija, šta je dnevni dogada Uglavnom oni Ijudi koji žele da imaju jednu jasnu sliku od sveg onoga što se dešava na Kosovu, prinudeni su na korišcenj stranih medija, posebno inostrane stanice. Ja mislim da Kosovo po tom fenomenu na mestu broj jedan.
To bi bilo uglavnom ono što se tice medija. Mislim da ne bi bilo toliko kompetentan da govorim o politickoj strani stvari, ali kad ste, me vec pozvali, mislim da su ovi zadnji politicki dogadaji, javna prezentacija i publikovanje dva plana o Kosovu na neki nacin, koincidirali sa privodenjem kraju jedne velike ofanzive na Kosovu protiv oslobodilacke vojske Kosova, odnosno teritorije koje je ona držala pod kontrolom, što po meni nije slucajno i da se malo poslužim pravom i na sopstvenu ocenu zakljucivanjem, mislim da je to deo jednog šireg plana koji je imao cilj vojnicki poraziti Oslobodilacku vojsku Kosova i na kraju tog procesa i na kraju te pobede prezentirati, pustiti u opticaj politicke planove o Kosovu, koje bi ovde podržale one albanske snage koje su za jednu vrstu kompromisa. Dakle, ti planovi za mene nisu predstavljali iznenadenje kada su se pojavili, jer su deo, imam osecaj, jedne velike igre oko Kosova u kojoj su aktivno ukljuceni i medunarodni i domaci akteri.
Albanski
mediji, nešto je o tome govorio Ismet, on je rekao da su to ostaci, ruine.
To nije neki celovit sistem i tu ne možemo da pravimo striktnu podelu na režimske
i na nezavisne medije. Neki mediji prakticno ne postoje. To su najvažniji
mediji. Nema elektronskih medija na albanskom jeziku koji bi odavde emitovali.
Postoji jedan segment elektronskog medija koji je u funkciji. To je znaci
radio, TV, Albanija, Tirana. Ona emituje jedan satelitski program od dva sata
koji je delimicno i program one zabranjene prištinske televizije koji imaju
vesti, koje se emituju negde u 6 i 30 ili nešto malo kasnije u dvadeset do
sedam kao neki kosovski blok informativni i on bi uslovno mogao da se nazove
kao neki, kako da kažem, režimski, kao jedan blok vesti komentara i tako dalje,
koji se uglavnom vezuje za one zvanicne strukture ove takve vrste, jer ne
bi rekao da je ono sto posto, recimo proRugova. Naprotiv, u poslednjim mesecima,
možda je u nekc drugoj funkciji ponekad, ima više frakcija. To je situacija
slicnc glavnom dnevnom listu koji je nasledio ovde na Kosovc "Bujku",
koji izlazi vec 16 godina. I tamo unutra ima najmanje ti redakcije koje zastupaju
sasvim razlicite koncepte politicke oc pro Rugova struje, recimo ali oni žive
u nekoj simbiozi cudno, Kad su urednici koji pripadaju ovom krilu dežurni
oni puštajc jednu vrstu informacija. Kad su oni drugi koji su anti Rugovc
oni puštaju drugu. Ne postoji striktna kontrola nego podelc Neka vrsta unutrašnje
frakcije. Tako je funkcionisao i (DSK Demokratski Savez Kosova do ovog proleca.
Nešto što j blisko oficijelnoj politici, ali postoji i frakcionisanje u samom
tor konkretno i ono se izražava u medijskom izveštavanju.
Najobjektivniji i najneutralniji segment i najprofesionaln segment izjašnjavanja su zapravo izveštaci za strane radi stanice koje su ovde jedan od najvažnijih izvora informisanjc To ide od "Glasa Amerike", BBC, "Dojce Vele" i nekih drugi stanica. To su glavni izvori informisanja ovde. Ima Ijudi kc zapravo najbolje informacije sticu preko tih programa, mada 1 postoje odredjene nijanse. I sami ti programi nisu najprofesior alniji. "Glas Amerike" nije tako profesionalan. Uopšte, oni c nekako neka druga vrsta propagande, mada na nekom drugoi nivou, ali tu postoje nijanse. Neki su malo objektivniji, neki c isto izveštaji malo propagandni i mogu da izgledaju alarmar ni. Možda su malo promilitaristicki u nekim situacijama, ali to sasvim drugi tip vrednovanja.
Što se tice dnevne štampe, ovde je najuticajniji medij poslednjih godinu dve je "Koha ditore". Ona je pomognuta od Sorosa i raznih drugih inostranih organizacija. U medjuvremenu zahvaljujuci visokom tiražu, ona je trebala da bude neki novi tip novinarstva, ali oni su pušteni u ceo posao sa vrlo neiskusno ekipom, prosek 21 godina. Oni od jeseni prošle godine, od kada se pojavila Oslobodilacka vojska Kosova, nisu imali sasvim profesionalno izveštavanje o tome. Mislim da su oni celu ovu pricu naduvali i da nisu se držali neke striktne objektivnosti. Nisu bili propagramisticki orijentisani, ali su uzeli jedan model novinarstva koji je malo senzacionalisticki takvog" tipa Dnevnog telegrafa" i višak patriotizma. Nije bilo te patriotske patetike nego samo pokušaj da se tome pristupa senzacionalisticki ili da onda oni nastupe više tržišno a ne objektivno i dovoljno kriticki i profesionalno. To je neiskusna i mlada ekipa. Nemaju ni jednog novinara sa dužim stažom, mada su imali dosta treninga i pomoci sa strane. Ali u celini to nije isti tip propagande kao što radi režimska štampa u Srbiji. To je možda više neki pro stav koji je na granici tolerancije ponekad, a nekad na granici neukusa ili politickog neukusa ili politickog kica.
Što se tice ovih drugih, postoji nekoliko tih listova koji su u pravom smislu glasnogovornici oslobodilacke vojske Kosova i promintaristicki i propagandisticka struja. Oni se objavljuju nedeljno ili dvonedeljno. Interesantno je taj studentski list i on je jezgro te grupe koja izdaje taj list, cine ga rukovodioci studentskog protesta od prošle godine albanskog. Oni su poceli sa tim aktivnim pacifizmom prošle godine i organizovali su te demonstracije i proteste koji su na neki nacin da preokrecu ovu kosovsku pricu. Mnogo su uticali na to da se Rugovina pasivna politika preobrazi, da se na neki nacin poljulja. Oni su pokušavali da demonstriraju, da ta nacionalna rezistencija ima neke aktivne forme, medjutim u medjuvremenu bar neki od njih su krenuli u neku poziciju militaristicku, anti Rugova u odnosu na Srbiju. Mislim da je to posledica unutrašnjih razocaranja i frustracija u samom albanskom pokretu, to je posledica pre svega porazne politike samog Rugove. Mislim da je najveci krivac za to sam Rugova koji se birokratizovao, zatvorio se i ucaurio se. Propustio je mnoge prilike da u nekom smislu taj inicijalni populizam osmisli i da popravi svoju poziciju pred ovim frustriranim segmentima Albanskih organizacija i mladih militantnih grupa koje su u meduvremenu pocele da odronjavaju stabilnost, status quo. Rugova je sve to stavio na kartu americke i strane pomoci i posle Dejtona to je bila pogrešna strategija i nedovoljna ili neosmicljena, tako da su postepeno ove male militantne grupe izašle na scenu a od proleca ove godine, ili možda od decembra prošle godine, i Miloševicev režim u Beogradu od svih unutrašnjih problema je iskoristio taj inicijalni albanski militarizam da ga aktivira, da ga izbaci u orbitu i da pomogne nakon Drenickog masakra da natera citava sela i regione na ustanak i ja mislim da su za albanski ustanak bila kljucna dva faktora.
Prvo da je izvorni ili autogeni radikalizam koje su vec pokrenule, napravile neke manje gerilske jedinice, ali je još važniji faktor da je onda srpski režim i taj neki strateški centar preko ovih programiranih masakara, koji su išli iz regiona u rregion, najpre u Peci, oko Becama i na kraju u Orahovcu su programirali i pospešili jedan ustanak vecih razmera koji su oni onda koristili kao ispriku navodno boreci se protiv terorista, ustanika, onda je srpska vlast i milicija, sistematski išle i rušie citav niz sela. Oko 400 sela je do temelja spaljeno i stanovništvo je raseljeno. Sada se to privodi kraju, citava ta operacija i glavne žrtve su kao što se konstatuje u nogim izveštajima, ne samo ovim kosovskim nego i inostranim, neutralnim misijama i komisijama, glavne žrtve su civili. Medjunarodna zajednica i ovi odgovorni faktori kao što je Kontakt-grupa su u više navrata relevantno ocenili situaciju i zahtevali od Srbije da prestane rat protiv civila.
Dolazi zima. Sada se mora nešto preduzeti i ovo što najavljuje poslednja rezolucija da ce se zapravo verovatno izvesti neka vrsta humanitarne intervencije. Kakve ce biti politicke konsekvence – o tome možemo i kasnije razgovarati.
Ima onoga što možda drugi ne shvataju. Ovde postoji veliki rascep medju samim Albancima i da ovi radikalni krugovi istovremeno su poceli propagandni rat protiv svih onih koje oni smatraju da su umereni. Tu ima elemenata i zaoštravanja toga rata. Tu ima i atentata i sinocni. Na sve te stvari i ranije nekih pokušaja acentata, tako da ta situacija uopšte nije naivna. Nit je albanski pokret, onako što sam ja uslovno upotrebio jednu figuru jedinstven, on je zapravo sada u rascepu i od posle Dejtona, Rugova koji je na celu bio i za koga je stajala vecina Albanaca i iza koga možda i sada stoji vecina Albanaca, on je znaci izgubio kontrolu nad jednim delom, nad nekim organizacijama militantnim, koje su onda verovale da samo ratom može da se dodje do slobode i ostvarivanja ciljeva albanskog pokreta koji su u celini vrlo slicni, jer nema nekih razlika kada se radi o cilju. Prakticno sve albanske partije, sve organizacije se zalažu za nezavisnost Kosova od crkve. Sad neki mogu to relativno da ublaže i traže što vecu nezavisnost i administrativno odvajanje od Beograda i tako tu su neke nijanse. Ali i velike su razlike izmedju raznih grupa i partija. Kako to može da se ostvari, u kojem vremenu, da li odmah i tako dalje.
Kada se radi o samom ustanku mislim da je to rat. Barem to je moje vidjenje situacije. Rat je odgovarao Miloševicu, on ga izazvao i on je iskoristio ove manje grupe i onda je napravio ustanike, jer oni nisu imali izbora. Ako idete u Drenicu i masakrirate dva sela, onda se odmah to stanovništvo cepa na žene, decu i starce koji su bežali, i na muškarce koji nisu imali izbora. Znaci, pridruživali se tim jedinicama i mi smo u vrlo kratkom roku do jula, tako se stvorilo, imali najmanje 20, 15, neki su govorili i 50 hiljada ustanika.
Nisu imali cak ni puške, niti su bili organizovani u pravu vojsku. Ja mislim da je to kalkulacija bila režima i tih vojnih struktura u Beogradu, da se isprovocira albanska pobuna pre nego što ona izbije u nekom organizovanom vidu. Mislim da režim u Beogradu je bilo najbolja prilika u trenutku kad su znali da se cepa albanski pokret i DSK, da u tom trenutku isprovociraju ustanike i to striktno u odredjenim podrucjima, ono što vi zovete Metohija. Možda i drugim ciljevima ne samo da se porazi neko vojno krilo albanskog pokreta, koje nije jedinstveno, možda i da se glavni cilj je bio ocistiti teritorije od albanskih naselja. Vi se secate onog Despicevog govora kad je govorio. Ja mislim da je u svim tim raspravama dominirala neka pragmaticna solucija da se Kosovo podeli. Ja mislim da je Miloševic krajem 87 godine prisvojio ovaj nacionalisticki plan da Srpska akademija nauka rastavi Jugoslaviju i u realizaciju toga plana za deobu Kosova, i da je on imao, dok još ima snage i moc,i da dodju strane trupe i da podeli to i da ozvanici tu podelu za narednih 20 godina.
Najobjektivniji i najneutralniji segment i najprofesionaln segment izjašnjavanja su zapravo izveštaci za strane radi stanice koje su ovde jedan od najvažnijih izvora informisanjc To ide od "Glasa Amerike", BBC, "Dojce Vele" i nekih drugi stanica. To su glavni izvori informisanja ovde. Ima Ijudi kc zapravo najbolje informacije sticu preko tih programa, mada 1 postoje odredjene nijanse. I sami ti programi nisu najprofesior alniji. "Glas Amerike" nije tako profesionalan. Uopšte, oni c nekako neka druga vrsta propagande, mada na nekom drugoi nivou, ali tu postoje nijanse. Neki su malo objektivniji, neki c isto izveštaji malo propagandni i mogu da izgledaju alarmar ni. Možda su malo promilitaristicki u nekim situacijama, ali to sasvim drugi tip vrednovanja.
Što se tice dnevne štampe, ovde je najuticajniji medij poslednjih godinu dve je "Koha ditore". Ona je pomognuta od Sorosa i raznih drugih inostranih organizacija. U medjuvremenu zahvaljujuci visokom tiražu, ona je trebala da bude neki novi tip novinarstva, ali oni su pušteni u ceo posao sa vrlo neiskusno ekipom, prosek 21 godina. Oni od jeseni prošle godine, od kada se pojavila Oslobodilacka vojska Kosova, nisu imali sasvim profesionalno izveštavanje o tome. Mislim da su oni celu ovu pricu naduvali i da nisu se držali neke striktne objektivnosti. Nisu bili propagramisticki orijentisani, ali su uzeli jedan model novinarstva koji je malo senzacionalisticki takvog" tipa Dnevnog telegrafa" i višak patriotizma. Nije bilo te patriotske patetike nego samo pokušaj da se tome pristupa senzacionalisticki ili da onda oni nastupe više tržišno a ne objektivno i dovoljno kriticki i profesionalno. To je neiskusna i mlada ekipa. Nemaju ni jednog novinara sa dužim stažom, mada su imali dosta treninga i pomoci sa strane. Ali u celini to nije isti tip propagande kao što radi režimska štampa u Srbiji. To je možda više neki pro stav koji je na granici tolerancije ponekad, a nekad na granici neukusa ili politickog neukusa ili politickog kica.
Što se tice ovih drugih, postoji nekoliko tih listova koji su u pravom smislu glasnogovornici oslobodilacke vojske Kosova i promintaristicki i propagandisticka struja. Oni se objavljuju nedeljno ili dvonedeljno. Interesantno je taj studentski list i on je jezgro te grupe koja izdaje taj list, cine ga rukovodioci studentskog protesta od prošle godine albanskog. Oni su poceli sa tim aktivnim pacifizmom prošle godine i organizovali su te demonstracije i proteste koji su na neki nacin da preokrecu ovu kosovsku pricu. Mnogo su uticali na to da se Rugovina pasivna politika preobrazi, da se na neki nacin poljulja. Oni su pokušavali da demonstriraju, da ta nacionalna rezistencija ima neke aktivne forme, medjutim u medjuvremenu bar neki od njih su krenuli u neku poziciju militaristicku, anti Rugova u odnosu na Srbiju. Mislim da je to posledica unutrašnjih razocaranja i frustracija u samom albanskom pokretu, to je posledica pre svega porazne politike samog Rugove. Mislim da je najveci krivac za to sam Rugova koji se birokratizovao, zatvorio se i ucaurio se. Propustio je mnoge prilike da u nekom smislu taj inicijalni populizam osmisli i da popravi svoju poziciju pred ovim frustriranim segmentima Albanskih organizacija i mladih militantnih grupa koje su u meduvremenu pocele da odronjavaju stabilnost, status quo. Rugova je sve to stavio na kartu americke i strane pomoci i posle Dejtona to je bila pogrešna strategija i nedovoljna ili neosmicljena, tako da su postepeno ove male militantne grupe izašle na scenu a od proleca ove godine, ili možda od decembra prošle godine, i Miloševicev režim u Beogradu od svih unutrašnjih problema je iskoristio taj inicijalni albanski militarizam da ga aktivira, da ga izbaci u orbitu i da pomogne nakon Drenickog masakra da natera citava sela i regione na ustanak i ja mislim da su za albanski ustanak bila kljucna dva faktora.
Prvo da je izvorni ili autogeni radikalizam koje su vec pokrenule, napravile neke manje gerilske jedinice, ali je još važniji faktor da je onda srpski režim i taj neki strateški centar preko ovih programiranih masakara, koji su išli iz regiona u rregion, najpre u Peci, oko Becama i na kraju u Orahovcu su programirali i pospešili jedan ustanak vecih razmera koji su oni onda koristili kao ispriku navodno boreci se protiv terorista, ustanika, onda je srpska vlast i milicija, sistematski išle i rušie citav niz sela. Oko 400 sela je do temelja spaljeno i stanovništvo je raseljeno. Sada se to privodi kraju, citava ta operacija i glavne žrtve su kao što se konstatuje u nogim izveštajima, ne samo ovim kosovskim nego i inostranim, neutralnim misijama i komisijama, glavne žrtve su civili. Medjunarodna zajednica i ovi odgovorni faktori kao što je Kontakt-grupa su u više navrata relevantno ocenili situaciju i zahtevali od Srbije da prestane rat protiv civila.
Dolazi zima. Sada se mora nešto preduzeti i ovo što najavljuje poslednja rezolucija da ce se zapravo verovatno izvesti neka vrsta humanitarne intervencije. Kakve ce biti politicke konsekvence – o tome možemo i kasnije razgovarati.
Ima onoga što možda drugi ne shvataju. Ovde postoji veliki rascep medju samim Albancima i da ovi radikalni krugovi istovremeno su poceli propagandni rat protiv svih onih koje oni smatraju da su umereni. Tu ima elemenata i zaoštravanja toga rata. Tu ima i atentata i sinocni. Na sve te stvari i ranije nekih pokušaja acentata, tako da ta situacija uopšte nije naivna. Nit je albanski pokret, onako što sam ja uslovno upotrebio jednu figuru jedinstven, on je zapravo sada u rascepu i od posle Dejtona, Rugova koji je na celu bio i za koga je stajala vecina Albanaca i iza koga možda i sada stoji vecina Albanaca, on je znaci izgubio kontrolu nad jednim delom, nad nekim organizacijama militantnim, koje su onda verovale da samo ratom može da se dodje do slobode i ostvarivanja ciljeva albanskog pokreta koji su u celini vrlo slicni, jer nema nekih razlika kada se radi o cilju. Prakticno sve albanske partije, sve organizacije se zalažu za nezavisnost Kosova od crkve. Sad neki mogu to relativno da ublaže i traže što vecu nezavisnost i administrativno odvajanje od Beograda i tako tu su neke nijanse. Ali i velike su razlike izmedju raznih grupa i partija. Kako to može da se ostvari, u kojem vremenu, da li odmah i tako dalje.
Kada se radi o samom ustanku mislim da je to rat. Barem to je moje vidjenje situacije. Rat je odgovarao Miloševicu, on ga izazvao i on je iskoristio ove manje grupe i onda je napravio ustanike, jer oni nisu imali izbora. Ako idete u Drenicu i masakrirate dva sela, onda se odmah to stanovništvo cepa na žene, decu i starce koji su bežali, i na muškarce koji nisu imali izbora. Znaci, pridruživali se tim jedinicama i mi smo u vrlo kratkom roku do jula, tako se stvorilo, imali najmanje 20, 15, neki su govorili i 50 hiljada ustanika.
Nisu imali cak ni puške, niti su bili organizovani u pravu vojsku. Ja mislim da je to kalkulacija bila režima i tih vojnih struktura u Beogradu, da se isprovocira albanska pobuna pre nego što ona izbije u nekom organizovanom vidu. Mislim da režim u Beogradu je bilo najbolja prilika u trenutku kad su znali da se cepa albanski pokret i DSK, da u tom trenutku isprovociraju ustanike i to striktno u odredjenim podrucjima, ono što vi zovete Metohija. Možda i drugim ciljevima ne samo da se porazi neko vojno krilo albanskog pokreta, koje nije jedinstveno, možda i da se glavni cilj je bio ocistiti teritorije od albanskih naselja. Vi se secate onog Despicevog govora kad je govorio. Ja mislim da je u svim tim raspravama dominirala neka pragmaticna solucija da se Kosovo podeli. Ja mislim da je Miloševic krajem 87 godine prisvojio ovaj nacionalisticki plan da Srpska akademija nauka rastavi Jugoslaviju i u realizaciju toga plana za deobu Kosova, i da je on imao, dok još ima snage i moc,i da dodju strane trupe i da podeli to i da ozvanici tu podelu za narednih 20 godina.
Da
se i ja predstavim. Ja sam po profesiji sociolog, a sticajem okolnosti se
bavim i novinarstvom vec desetak godina i to više analitickim, istraživackim,
manje informativnim.
Ovo predstavljanje je uvod u ono i dalje da kažem ja se trudim da što pažljivije pratim informacije. Dakle, vecinu novinara koji izveštavaju o tome šta se dogadja i sa zadovofjstvom mogu reci da neki od tih novinara, na cije informacije mogu da se oslonim, koji sede za ovim stolom, kao što je gospodin Hajdari recimo i Petrovic, Nikolic, Banjac. I to sam sada rekao kao opet uvod u jednu sledecu tezu koja mislim da je interesantna a možda i lažna za ovaj razgovor, a ona glasi da u našim okolnostima kvalitet informacija gotovo da iskljucivo zavisi od licnih osobina novinara, iz jednostavnog razloga što u nas ne postoji institucija javnosti, koja podrazumeva puno stvari a izmedju ostalog i što je gospodin Hajdari napomenuo da su fudi u inostranstvu bolje informisani. Oni nisu bolje informisani zato što tamo rade novinari boljeg morala, moralnih osobina, boljeg obrazovanja, hrabriji, veštiji, vec zato što je to i strukturno odredjeno cinjenicom da postoji javnost. Dakle, odredjena i pravila funkcionisanja medija i pisanih i elektronskih i postoji i nešto sa necim bi završio ucešce u ovom razgovoru. Postoji komunikacija kao dominantan oblik života umesto konfrontacije koja je dominantan oblik života ovde vec jako dugo i da se vratim na javnost, zvog toga što javnosti nema, sve zavisi od kvalitetnog novinara i umesto javnosti postoji kako je vec receno propaganda. Pominjana je jednom uglavnom jedna vrsta propagande režimska. Ja bih rekao da postoji i ona koja je u konfliktu sa režimom. Postoje dve sukobljene strane u svim ratovima, u svim sukobima. Sada ovde i meni su uglavnom propaganda i jedne i druge strane. Ja bi pomenuo jednu trecu vrstu, propagandu koja mene vrlo licno, narocito zanima i koja je neki novi oblik propagande drugaciji od ovih koje znamo, a to je antiratna propaganda, koja uglavnom ponavlja neka opšta mesta ili samo protiv jedne od sukobljenih strana, ili pravi neku simetriju izmedju sukobljenih strana, ali nas malo o cemu informiše i ono što je dosta važno a neocekivano za tu vrstu intelektualnog i politickog stanovišta, to je neka vrsta vrlo neobicna militantnog pacifizma, rekao bih militantne propagande Ijudskih prava, gde se ponavljaju samo neka opšta mesta i daju ocene vrlo žestoke i oštre, svi krše Ijudska prava, svi su manje više zlocinci ili na rubu zlocina, a da svojim delovanjem malo ili gotovo ni malo ne pridonose stvaranju institucije javnosti, koja bi omogucila da se smanji propagandna funkcija izveštavanja i analiza i uopšte tih raznih pripovedanja i da se dakle reaguje drukcije na ovaj dominantni oblik opštenja, to je konfrontacija.
Naravno, niti su novinari odgovorni i krivi za sve, niti ucesnici u svim oblicima komunikacije. Tu je važna jedna vladajuca paradigma, a to je da ono iz cega bi se institucija javnosti izvela prakticno i intelektualno. U toj vladajucoj paradigmi, tako nešto ne postoji, jer umesto javnog interesa kod nas je vladajuca paradigma.
U svim nacijama nacionalni interes koji vezuje pretežno emocije, a onaj intelekt ljudi za krv, tlo, granice i konacno rešenje nacionalnog pitanja, pa uvek onda iza toga pocinje nekakav normalan život, komunikacije, pa i demokratske institucije javnosti. Znaci, iz te paradigme vladajuce u svim nacijama koje su krenle u svoje nacionalne evolucije nemože uzvesti iz toga tako mutnog interesa vezanog za etnos, kao zajednicu krvi i tla, a ne za politicku zajednicu kao veštacku zajednicu koja pravi neke institucije, sve veštacke institucije, umesto onih prirodnih institucija kao mitovi i legende nacionalizma govore. Iz toga se ne može izvesti ni instituucija javnosti niti jedna neobicno važna stvar za naš sadašnji i buduci život, ono što se obicno naziva javnom službom. Dosad smo samo pominjali novinare i intelektualve u janoj službi. Postoji nešto što je takode mnogo važno za naš sadašnji i buduci život, a to je vojska, policija i da pomenem pošta, s kojom verovatno svi mi imamo probema i koja bi najmanje trebala da bude problematicna, koja takode nije u javnoj službi, kao što ni vojska i policija nisu u javnoj službi, nego u službi uzurpatora moci u odredjenoj naciji na tim etnonacionalistickim principima, tako i druge javne službe nisu u službi zajednice i tih veštackih institucija koje omogucavaju komunikaciju, nego su u službi konfrontacije. S tim bih završio, mislim da to ne treba dokazivati, da je dominantan oblik opštenja odnosa ovde uopšte medu ljudima odavno dugo konfrontacija, da su njome mnogi zarobljeni, da imamo ti cak neke oscilacije. S vremena na vreme neki ljudi, neke grupacije, organizacije, pa cak i institucije pokušavaju sa se malo iskobeljaju stilom, pa se onda vrate u taj model konfrontacije, i tu onda izistaje nešto što bi, cini mi se, bilo možda majvažnije sada. S obzirom na ono što se dogada i što ce se verovatno dogadati ovih dana, pokazati jednu veliku rezervu prema bilo kakvoj koncepciji, još više biti rezervisan prema sili kao uslovu koji ce da dovede do rasparavljanja o tim koncepcijama. Niti te koncepcije nešto vrede, a još manje koja bi vodila u nekakvo rešenje vredi, ukoliko ne postoje, a ja ne vidim da postoje impulsi koji obnavljaju komunikacije na bilo kom nivou izmedju sukobljenih strana. Mi smo imali slicnu situaciju u Hrvatskoj proteklih .godina, takodje u Bosni i Hercegovini i vidimo da i posle upotrebe spoljne sile koja je zaustavila konforntaciju sila, nije nf jedan od problema koji je izazvao rat rešen. Jedino možda u Sloveniji i Makedoniji u kojoj rata nije bilo i ko zna šta ce dalje biti. To znaci da je konfrontacija izuzetno važan predmet posmatranja, bolje dešavanja, o kojem mi kao o nekom narocito važnom problemu nemamo dovoljno informacija, kako ste i sami rekli a pogotovo nemamo informacija o pokušajima da se kakvi takvi odnosi komunikacije uspostavljaju na bilo kom nivou, od komšiluka preko mesnih zajednica do nekih viših nivoa bez cega nema kraja ovom vrtlogu stradanja u kome se nalazimo.
Ja cu biti slobodan da na kraju kažem i sam ucestvujem ponekad u nekim nastojanjima da se komunikacija upostavlja, ali imam utisak da tu ima vrlo cesto više deklarativnog, da ne kažem paradnog, nego što ima stvarnih investicija u komunikacije koje bi se onda razvijale i kumulirale, tako da se bojim da neki žižak, žižak komunikacije, koji se stvara tamo gde žižak sukoba suviše je lelujav, lako se da prituliti, a ove oluje i tornado mogu da ga ugase i onda kad se krene od nule, to je još strašnije nego što je bilo do sada, no moje nije da bilo koga uznemiravam i plašim. Mislim da je problem javnosti kao institucije važan i veza izmedju komunikacije i konforntacije, kao dva tipa ponašanja i da od toga mnogo zavisi i naše ponašanje informacija i trud da dodjemo do informacija, a naravno najviše od toga zavisi i neka vizija izlaska iz ovog meteža.
Ovo predstavljanje je uvod u ono i dalje da kažem ja se trudim da što pažljivije pratim informacije. Dakle, vecinu novinara koji izveštavaju o tome šta se dogadja i sa zadovofjstvom mogu reci da neki od tih novinara, na cije informacije mogu da se oslonim, koji sede za ovim stolom, kao što je gospodin Hajdari recimo i Petrovic, Nikolic, Banjac. I to sam sada rekao kao opet uvod u jednu sledecu tezu koja mislim da je interesantna a možda i lažna za ovaj razgovor, a ona glasi da u našim okolnostima kvalitet informacija gotovo da iskljucivo zavisi od licnih osobina novinara, iz jednostavnog razloga što u nas ne postoji institucija javnosti, koja podrazumeva puno stvari a izmedju ostalog i što je gospodin Hajdari napomenuo da su fudi u inostranstvu bolje informisani. Oni nisu bolje informisani zato što tamo rade novinari boljeg morala, moralnih osobina, boljeg obrazovanja, hrabriji, veštiji, vec zato što je to i strukturno odredjeno cinjenicom da postoji javnost. Dakle, odredjena i pravila funkcionisanja medija i pisanih i elektronskih i postoji i nešto sa necim bi završio ucešce u ovom razgovoru. Postoji komunikacija kao dominantan oblik života umesto konfrontacije koja je dominantan oblik života ovde vec jako dugo i da se vratim na javnost, zvog toga što javnosti nema, sve zavisi od kvalitetnog novinara i umesto javnosti postoji kako je vec receno propaganda. Pominjana je jednom uglavnom jedna vrsta propagande režimska. Ja bih rekao da postoji i ona koja je u konfliktu sa režimom. Postoje dve sukobljene strane u svim ratovima, u svim sukobima. Sada ovde i meni su uglavnom propaganda i jedne i druge strane. Ja bi pomenuo jednu trecu vrstu, propagandu koja mene vrlo licno, narocito zanima i koja je neki novi oblik propagande drugaciji od ovih koje znamo, a to je antiratna propaganda, koja uglavnom ponavlja neka opšta mesta ili samo protiv jedne od sukobljenih strana, ili pravi neku simetriju izmedju sukobljenih strana, ali nas malo o cemu informiše i ono što je dosta važno a neocekivano za tu vrstu intelektualnog i politickog stanovišta, to je neka vrsta vrlo neobicna militantnog pacifizma, rekao bih militantne propagande Ijudskih prava, gde se ponavljaju samo neka opšta mesta i daju ocene vrlo žestoke i oštre, svi krše Ijudska prava, svi su manje više zlocinci ili na rubu zlocina, a da svojim delovanjem malo ili gotovo ni malo ne pridonose stvaranju institucije javnosti, koja bi omogucila da se smanji propagandna funkcija izveštavanja i analiza i uopšte tih raznih pripovedanja i da se dakle reaguje drukcije na ovaj dominantni oblik opštenja, to je konfrontacija.
Naravno, niti su novinari odgovorni i krivi za sve, niti ucesnici u svim oblicima komunikacije. Tu je važna jedna vladajuca paradigma, a to je da ono iz cega bi se institucija javnosti izvela prakticno i intelektualno. U toj vladajucoj paradigmi, tako nešto ne postoji, jer umesto javnog interesa kod nas je vladajuca paradigma.
U svim nacijama nacionalni interes koji vezuje pretežno emocije, a onaj intelekt ljudi za krv, tlo, granice i konacno rešenje nacionalnog pitanja, pa uvek onda iza toga pocinje nekakav normalan život, komunikacije, pa i demokratske institucije javnosti. Znaci, iz te paradigme vladajuce u svim nacijama koje su krenle u svoje nacionalne evolucije nemože uzvesti iz toga tako mutnog interesa vezanog za etnos, kao zajednicu krvi i tla, a ne za politicku zajednicu kao veštacku zajednicu koja pravi neke institucije, sve veštacke institucije, umesto onih prirodnih institucija kao mitovi i legende nacionalizma govore. Iz toga se ne može izvesti ni instituucija javnosti niti jedna neobicno važna stvar za naš sadašnji i buduci život, ono što se obicno naziva javnom službom. Dosad smo samo pominjali novinare i intelektualve u janoj službi. Postoji nešto što je takode mnogo važno za naš sadašnji i buduci život, a to je vojska, policija i da pomenem pošta, s kojom verovatno svi mi imamo probema i koja bi najmanje trebala da bude problematicna, koja takode nije u javnoj službi, kao što ni vojska i policija nisu u javnoj službi, nego u službi uzurpatora moci u odredjenoj naciji na tim etnonacionalistickim principima, tako i druge javne službe nisu u službi zajednice i tih veštackih institucija koje omogucavaju komunikaciju, nego su u službi konfrontacije. S tim bih završio, mislim da to ne treba dokazivati, da je dominantan oblik opštenja odnosa ovde uopšte medu ljudima odavno dugo konfrontacija, da su njome mnogi zarobljeni, da imamo ti cak neke oscilacije. S vremena na vreme neki ljudi, neke grupacije, organizacije, pa cak i institucije pokušavaju sa se malo iskobeljaju stilom, pa se onda vrate u taj model konfrontacije, i tu onda izistaje nešto što bi, cini mi se, bilo možda majvažnije sada. S obzirom na ono što se dogada i što ce se verovatno dogadati ovih dana, pokazati jednu veliku rezervu prema bilo kakvoj koncepciji, još više biti rezervisan prema sili kao uslovu koji ce da dovede do rasparavljanja o tim koncepcijama. Niti te koncepcije nešto vrede, a još manje koja bi vodila u nekakvo rešenje vredi, ukoliko ne postoje, a ja ne vidim da postoje impulsi koji obnavljaju komunikacije na bilo kom nivou izmedju sukobljenih strana. Mi smo imali slicnu situaciju u Hrvatskoj proteklih .godina, takodje u Bosni i Hercegovini i vidimo da i posle upotrebe spoljne sile koja je zaustavila konforntaciju sila, nije nf jedan od problema koji je izazvao rat rešen. Jedino možda u Sloveniji i Makedoniji u kojoj rata nije bilo i ko zna šta ce dalje biti. To znaci da je konfrontacija izuzetno važan predmet posmatranja, bolje dešavanja, o kojem mi kao o nekom narocito važnom problemu nemamo dovoljno informacija, kako ste i sami rekli a pogotovo nemamo informacija o pokušajima da se kakvi takvi odnosi komunikacije uspostavljaju na bilo kom nivou, od komšiluka preko mesnih zajednica do nekih viših nivoa bez cega nema kraja ovom vrtlogu stradanja u kome se nalazimo.
Ja cu biti slobodan da na kraju kažem i sam ucestvujem ponekad u nekim nastojanjima da se komunikacija upostavlja, ali imam utisak da tu ima vrlo cesto više deklarativnog, da ne kažem paradnog, nego što ima stvarnih investicija u komunikacije koje bi se onda razvijale i kumulirale, tako da se bojim da neki žižak, žižak komunikacije, koji se stvara tamo gde žižak sukoba suviše je lelujav, lako se da prituliti, a ove oluje i tornado mogu da ga ugase i onda kad se krene od nule, to je još strašnije nego što je bilo do sada, no moje nije da bilo koga uznemiravam i plašim. Mislim da je problem javnosti kao institucije važan i veza izmedju komunikacije i konforntacije, kao dva tipa ponašanja i da od toga mnogo zavisi i naše ponašanje informacija i trud da dodjemo do informacija, a naravno najviše od toga zavisi i neka vizija izlaska iz ovog meteža.
Sa problemom tolerancije, mi novinari, suocavamo se ovde na podrucju juga
Srbije na kome žive i Srbi, Albanci, Bugari, ali i ostale nacionalne manjine,
kao sa problemom koji deluje vanzemaljski. Gotovo da je nemoguce postici podjednaku
zasupljenost stavova Srba i Albanaca. Rov postoji, što samo pojacava vrlo
nizak nivo u kulturi dijaloga.
Pojašnjenje o svemu ovome može da se pronade u refleksiji onoga što se dogadalo ili se može dogoditi u najjužnijoj jugoslovenskoj pokrajini - Kosovu. Cinjenica je da lokalna vlast, koja je u rukama vladajuce partije, umesto traganja za dijaloškom formom u komšiluku u opštinama Bujanovac i Preševo, gde vecinsko stanovništvo predstavljaju Albanci, svoj "izvor informisanja" traži u II Dnevniku RTS.
Na ovom, ali i više slicnih primera može se locirati problem. Autisticnost lokalne vlasti za sve što dolazi "od drugih", koji nisu iz redova SPS-a ili vladajuce nacionalnosti, automatski je dovedeno u položaj - drugog reda. u takvoj soluciji gubi se svaki red, a ideološko podaništvo postaje odrednica za svaku, pa i politicku javnost.
Pokušacu da to objasnim na primeru poslenika žurnalizma na ovom podrucju. Aktuelna situacija dovodi novinare u situaciju kao da gaze po "minskim poljima". Rec je o razlicitosti politickih mišljenja i apsolutnoj polarizaciji, koja se iz ugla objektivnog žurnalizma može tumaciti - lutanjem i traganjem za izvorima informisanja. To se može ilustrovati cinjenicom da novinari nezavisnih medija na jugu Srbije nemaju pristup autenticnim i konkretnim izvorima infromacije, podjednako i od strane vladajuce stranke, ali i sa pozicija politicke alternative koja deluje u okviru albanskih partija u opštinama Preševo, Bujanovac, odnosno tamo gde na razlicitim relacijama u mišljenju žive Srbi i Albanci.
Da pojasnim: infromacije iz jednog i drugog zvanicnog izvora, jednosmerno putuju na adrese "njihovih pouzdanih novinara", odnosno politicki eksponiranih predstavnika "sedme sile" sa ovog podrucja.
Dopustite mi da polemišem sa terminom "autoritarna licnost" i da sve ovo prevedem na teren minimalizacije javnosti uopšte, a pogotovu one javnosti koja u sebi sadrži element politicke dimenzije.
Progresivno, autoritarna licnost je proizvod višeg autoriteta "odozgo", odnosno iz centara politicke moci koji tumaceci na svoj nacin partijske programe, upravljaju ovim ili onim manje ili više sposobnim Ijudima na odredenom podrucju, a samim tim i imperativnim politickim, privrednim i ostalim aktivnostima. Kada ovo kažem, u pre svega mislim na takve predstavnike na jednoj i drugoj strani, gde individualni stav svakog pojedinca, a u ovom slucaju novinara ostaje definitivno štrceci i usamljen. To se u potpunosti kosi sa principom jedne slobodne licnosti, što podrazumeva intelektualnu i moralnu autonomiju, ali verodostojno ilustruje jug Srbije kao oblicno podrucje za sejanje "mina" svakojakog, opasnog podaništva. Tu se gubi autonomija aktivnog politickog pojedinca, a cesto i novinara.
Dijagnosticiranje posledica u ovom slucaju moglo bi da ima sledece elemente: gubljenje javnosti, krocenje kritickog javnog mnjenja, formiranje zabrana programske politicke kulture koji kao nukleus koriste matricu politickih stavova iz politickih centrala, gubljenje osecaja za dijalog, toleranciju, podsticajnecluralisticke naznake politicke kulture.
Zelim da konkretizujem epicentar stvari. Ovde je u pitanju odnos u netolerantnom politickom polju delovanja sa jedne strane aktuelnih vladajucih politickih partija Srba, Albanaca i Bugara sa jedne strane i predstavnika nezavisnih štampanih medija u koji spada i list "Naša borba" iz najjužnijeg srpskog okruga, radi se o periodu od više od tri godine, mogu da konstatujem stalno sužavanje, gotovo zakrecenje dijaloga na politickim relacijama izmedu predstavnika politickih partija Srba i Albanaca. To cu najbolje ilustrovati cinjenicom da, recimo predstavnik SO Preševo, gde lokalnu vlast imaju Albanci, ni jednom nije pozvan na sastanak sa predstavnicima ostlaih šest opština Pcinjskog okruga koji je organizovan sa nacelnikom ovog podrucja. To je narocito izraženo u periodu napete politcke situacije u neposrednom komšiluku odnosno na Kosovu i Metohiji. Gotovo identicnu situaciju mogu da registrujem i kada je u pitanju odnos albanskih politickih prvaka iz Bujanovca i Preševa prema aktuelnoj vlasti u Vranju, koje predstavlja sedište okruga.
Posle svega, mislmi da ovom skupu dugujem odgovor na pitanje: kakve su dalje perspektive politickih i svih drugih osnova, kako izmedu samih predstavnika vladajuce stranke i opozicije, tako i izmedu Srba i Albanaca, Bugara i Srba kao i Albanaca i Bugara.
Pokušacu da to podvedem u najmanje tri nivoa perspektivnih akcija i podsticajnih formi za unapredenje sadržaja i kvaliteta sveukupnih odnosa.
Prvo: Obustava svih oblika ratnih dejstava, omogucio bi "skidanje maski" sa jedne i sa druge strane. Na taj nacin bio bi prekinut najgori moguci oblik "dijaloga".
Drugo: Dijalog bez tajnih vecera i isto takve diplomatije podstakao bi klice javnosti. To bi omogucilo prosperitet politcke individualnosti i autonomije koja trenutno ne postoji, a predstavlja epicentralni faktor za dalje kopanje temelja stvarnom dijalogu.
Trece: Sve ovo isprovociralo bi, po mom mišljenju, novu dimenziju žurnalisticke odgovornosti koja u sprezi sa politickom i svakom drugom javnošcu može da pojaca dijaloške strukture na ovom podrucju gde žive Srbi i Albanci.
Za kraj ukazujem da bez suzbijanja nacionalistickog i svakog drugog ekstremizma na jednoj i drugoj strani, nema šansi za bilo kakvim dijalogom, a još manje podsticajnim ekonomskim dimenzijama. Imam utisak, pišuci sa ovog podrucja, da je još uvek mnogo više onih koji vole razgovor preko nišana, nego jedan ovakav razgovor koga odavno nije bilo i za šta je kod mene licno odavno postojala potreba. Hvala.
Pojašnjenje o svemu ovome može da se pronade u refleksiji onoga što se dogadalo ili se može dogoditi u najjužnijoj jugoslovenskoj pokrajini - Kosovu. Cinjenica je da lokalna vlast, koja je u rukama vladajuce partije, umesto traganja za dijaloškom formom u komšiluku u opštinama Bujanovac i Preševo, gde vecinsko stanovništvo predstavljaju Albanci, svoj "izvor informisanja" traži u II Dnevniku RTS.
Na ovom, ali i više slicnih primera može se locirati problem. Autisticnost lokalne vlasti za sve što dolazi "od drugih", koji nisu iz redova SPS-a ili vladajuce nacionalnosti, automatski je dovedeno u položaj - drugog reda. u takvoj soluciji gubi se svaki red, a ideološko podaništvo postaje odrednica za svaku, pa i politicku javnost.
Pokušacu da to objasnim na primeru poslenika žurnalizma na ovom podrucju. Aktuelna situacija dovodi novinare u situaciju kao da gaze po "minskim poljima". Rec je o razlicitosti politickih mišljenja i apsolutnoj polarizaciji, koja se iz ugla objektivnog žurnalizma može tumaciti - lutanjem i traganjem za izvorima informisanja. To se može ilustrovati cinjenicom da novinari nezavisnih medija na jugu Srbije nemaju pristup autenticnim i konkretnim izvorima infromacije, podjednako i od strane vladajuce stranke, ali i sa pozicija politicke alternative koja deluje u okviru albanskih partija u opštinama Preševo, Bujanovac, odnosno tamo gde na razlicitim relacijama u mišljenju žive Srbi i Albanci.
Da pojasnim: infromacije iz jednog i drugog zvanicnog izvora, jednosmerno putuju na adrese "njihovih pouzdanih novinara", odnosno politicki eksponiranih predstavnika "sedme sile" sa ovog podrucja.
Dopustite mi da polemišem sa terminom "autoritarna licnost" i da sve ovo prevedem na teren minimalizacije javnosti uopšte, a pogotovu one javnosti koja u sebi sadrži element politicke dimenzije.
Progresivno, autoritarna licnost je proizvod višeg autoriteta "odozgo", odnosno iz centara politicke moci koji tumaceci na svoj nacin partijske programe, upravljaju ovim ili onim manje ili više sposobnim Ijudima na odredenom podrucju, a samim tim i imperativnim politickim, privrednim i ostalim aktivnostima. Kada ovo kažem, u pre svega mislim na takve predstavnike na jednoj i drugoj strani, gde individualni stav svakog pojedinca, a u ovom slucaju novinara ostaje definitivno štrceci i usamljen. To se u potpunosti kosi sa principom jedne slobodne licnosti, što podrazumeva intelektualnu i moralnu autonomiju, ali verodostojno ilustruje jug Srbije kao oblicno podrucje za sejanje "mina" svakojakog, opasnog podaništva. Tu se gubi autonomija aktivnog politickog pojedinca, a cesto i novinara.
Dijagnosticiranje posledica u ovom slucaju moglo bi da ima sledece elemente: gubljenje javnosti, krocenje kritickog javnog mnjenja, formiranje zabrana programske politicke kulture koji kao nukleus koriste matricu politickih stavova iz politickih centrala, gubljenje osecaja za dijalog, toleranciju, podsticajnecluralisticke naznake politicke kulture.
Zelim da konkretizujem epicentar stvari. Ovde je u pitanju odnos u netolerantnom politickom polju delovanja sa jedne strane aktuelnih vladajucih politickih partija Srba, Albanaca i Bugara sa jedne strane i predstavnika nezavisnih štampanih medija u koji spada i list "Naša borba" iz najjužnijeg srpskog okruga, radi se o periodu od više od tri godine, mogu da konstatujem stalno sužavanje, gotovo zakrecenje dijaloga na politickim relacijama izmedu predstavnika politickih partija Srba i Albanaca. To cu najbolje ilustrovati cinjenicom da, recimo predstavnik SO Preševo, gde lokalnu vlast imaju Albanci, ni jednom nije pozvan na sastanak sa predstavnicima ostlaih šest opština Pcinjskog okruga koji je organizovan sa nacelnikom ovog podrucja. To je narocito izraženo u periodu napete politcke situacije u neposrednom komšiluku odnosno na Kosovu i Metohiji. Gotovo identicnu situaciju mogu da registrujem i kada je u pitanju odnos albanskih politickih prvaka iz Bujanovca i Preševa prema aktuelnoj vlasti u Vranju, koje predstavlja sedište okruga.
Posle svega, mislmi da ovom skupu dugujem odgovor na pitanje: kakve su dalje perspektive politickih i svih drugih osnova, kako izmedu samih predstavnika vladajuce stranke i opozicije, tako i izmedu Srba i Albanaca, Bugara i Srba kao i Albanaca i Bugara.
Pokušacu da to podvedem u najmanje tri nivoa perspektivnih akcija i podsticajnih formi za unapredenje sadržaja i kvaliteta sveukupnih odnosa.
Prvo: Obustava svih oblika ratnih dejstava, omogucio bi "skidanje maski" sa jedne i sa druge strane. Na taj nacin bio bi prekinut najgori moguci oblik "dijaloga".
Drugo: Dijalog bez tajnih vecera i isto takve diplomatije podstakao bi klice javnosti. To bi omogucilo prosperitet politcke individualnosti i autonomije koja trenutno ne postoji, a predstavlja epicentralni faktor za dalje kopanje temelja stvarnom dijalogu.
Trece: Sve ovo isprovociralo bi, po mom mišljenju, novu dimenziju žurnalisticke odgovornosti koja u sprezi sa politickom i svakom drugom javnošcu može da pojaca dijaloške strukture na ovom podrucju gde žive Srbi i Albanci.
Za kraj ukazujem da bez suzbijanja nacionalistickog i svakog drugog ekstremizma na jednoj i drugoj strani, nema šansi za bilo kakvim dijalogom, a još manje podsticajnim ekonomskim dimenzijama. Imam utisak, pišuci sa ovog podrucja, da je još uvek mnogo više onih koji vole razgovor preko nišana, nego jedan ovakav razgovor koga odavno nije bilo i za šta je kod mene licno odavno postojala potreba. Hvala.
