Odbor za ljudska prava

Prva nagrada

Nisam više usamljena. Tanki sunčevi zraci iova monotona tišina su mi sad najbolji prijatelji. Lice mi je osvetljeno i ugrejano prolećnim suncem. Čini mi se da mogu da pričam sa njim. Razgovaramo o predelima, o ljudima i njihovoj sredi, tuzi, radosti, usamljenosti, gnevu, borbi... Pričamo sve dok ne dođe vreme za polazak kada se ja moram vratiti u svakodnevnicu u kojoj čak nemam prava na borbu za sebe. Tada sunce nastavlja svoj put, odlazi na svoje hodočašce po svetu. Odlazi da teši nekog ko se oseća kao ja. Odlazi daleko gde ja samo idem u mislima.
Prolazim ulicom... Ljudi, glasovi, buka, svi usamljeni, duboko u sebi, a ipak im osmesi lebde na licu. Dobro, možda nisu svi usamljeni. Pogled mi pada na grupu žena koje u rukama drže parole, uzvikuju reči koje se dobro čuju jer su izgovorene iz mnogo usta. Svakoj ženi u očima blista onaj borbeni plam, ona želja za borbom, ali za ženskom borbom. Traže svoja prava. Prava žena. One nisu usamljene, one se drže zajedno i bore se za istu stvar. I ja bih rado sa njima uzvikivala reči kojima bih pokušala da se borim za svoja prava. Ali, ne. Ja sam samo dete.
Pogled mi preleće preko glava prisutnih i zaustavlja se na jednom mladom paru. Šetaju zajedno, držeći se za ruke, gledaju jedno u drugo, a zatim u prolaznike kao da žele da kažu: "Nikad nas nećete rastaviti!" A onda se čvršce stežu za ruke kao da će ih neko odvojiti. I oni imaju svoju borbu i moje srce je jednim delom sa njima.
A sada se moj pogled gubi. Ne vidim više nikog. Počinjem da razmišljam o sebi. Ovakve iskazane borbe ili one prikrivene naterale su me da mislim o svojoj borbi, o mojim pravima. Ove žene imaju pravo da budu samostalne, dvoje zaljubljenih da budu zajedno. A ja? Da li imam prava na samostalnost, na ljubav, na slobodu mišljenja, iako sam još dete? Da li? Ili sam ja samo neko ko ne sme ni da razmišlja o tome'? Da li moj duh može slobodno da leti prostranstvima, ili će ga plitki umovi stalno sputavati? Zar ja ne smem da budem drugačija od drugih, ne smem da budem pametnija, obrazovanija, slobodnija? Da li imam ta prava?
Previše pitanja. Ali se sećam borbe koja se vodi svaki dan, svesno ili nesvesno. Nešto nedefinisano mi ispunjava telo, prestaje mi napetost uma, srce počinje jače da mi kuca i ja polugnevno i radosno izgovaram "Da!" Ljudska prava su i moja prava. Imam pravo da trčim, da se smejem, da budem slobodna, imam pravo da gledam kako lišće žuti, kako sunce zalazi, kako mrak pada, kako obasjava smaragdne krošnje. Da! lmam pravo da slobodno koračam ulicom, da ne gledam stradanja ljudi koje volim, da ne gledam surovost koja svaki dan raste. Bez obzira što želim svoja prava, ja sam ipak dete. Pravo mi je da gledam sreću a ne ubijanje, veselje, a ne plač, reke, a ne krv. Imam ta prava i jednog dana ću se i sama boriti za njih.
Ponovo pričam sa suncem. Od jutros jače sija, zna za moju borbu, zna da sam osetila nešto divno, izvanredno. Više nisam tako usamljena, sada imam još jednog prijatelja, koji se nalazi u meni.
Osećaj veće moći, osećaj da i ja imam život, i pravo da živim.